Tag: foto arhiva

Funkcioniše li digitalno sećanje?

Počelo je kao provera funkcionalnosti fototeke u nameri ilustrovanja nekih zanimljivih crtica zabeleženih fotoaparatom. Preraslo je u zanimljiv eksperiment čiji cilj je bio da odgovori: vredi li sve to što čuvamo u svojim skladištima digitalnih beležaka?

Za danas sam pripremio mali prolog kao objašnjenje onoga što sledi.

[KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Jednom prilikom, sad već poodavno, u nekom društvu se uz čašu vina povela priča o nečemu što je jedan sagovornik imenovao kao “digitalno sećanje”. Sad, mislio je čovek na sve što nam pobuđuje doživljaje i utiske iz neke proizvoljno naznačene prošlosti: dokumenti na disku računara i u arhivama, e-pošta, digitalne fotografije, istorija objava na društvenim mrežama… U jednom času, izrazio je sumnju da “digitalno sećanje” ima funkcionalnu vrednost kakvu imaju, recimo, pisani dnevnici, papirni foto-albumi, razne stvarčice pokupljene ili dobijene ko zna gde i kako. Datoteke na diskovima, CD-ovima i DVD-ovima, u poslednje vreme i u oblaku, reče on, vrlo brzo dospevaju u stanje svojevrsnog digitalnog taloga, sadržaja koje vlasnik ne eksploatiše nakon vremena neposredne upotrebe, vremenom prestaje da pretražuje i napokon se izgubi svaka veza između sadržaja i osobe kojoj bi taj sadržaj trebalo da predstavlja nekakav artefakt sećanja.

Ali, da li je baš tako? Može li se ta teza generalizovati?

Nastavite sa čitanjem… “Funkcioniše li digitalno sećanje?”

Živa noć grada

“Noć nagoveštava, ali ne otkriva. Ona oslobađa sile u nama koje su tokom dana sa razlogom potisnute… Tražio sam poeziju magle koja menja ljude, poeziju noći koja promeni grad, poeziju vremena koje transformiše sva ljudska bića.”
Brassai

Hajde da se i ja malo hvalim, takva je moda, izgleda… Prvi put za sve ove godine što se tu i tamo bavim fotografijom, uputio sam dve fotke na foto-konkurs, jer tema mi je legla k’o budali šamar — noćne monohromatske fotografije grada – i obe su se zatekle u selekciji od dvadeset fotografija izabranih za izložbu “Živa noć grada”, koju je novosadsko odeljenje Francuskog instituta u Srbiji odlučilo da upriliči.

Film Noir, Kikinda, decembar 2016.
Film Noir, Kikinda, decembar 2016. Klikni za veću sliku.

Lajtmotiv konkursa je omaž fotografu Đuli Halasu, poznatijem pod umetničkim imenom Brassaï, koji je tamo negde u vremenu između dva velika rata fotografisao noćni Pariz onako kako niko pre njega to nije činio.

Nastavite sa čitanjem… “Živa noć grada”

Не ресторатер него рестауратор

Мада, то му је једна те иста реч, обнављач. Него су прошле различит пут – једна од француског обнављача, кафане где су служили супу која ће да вас обнови, до савремене ждераонице, друга од мазала који је обнављао фарбу на слици или кипу до данашњег музејског стручњака за васкрсавање оштећених уметнина.

Али… зар дигитални ураци застаревају? Неће нуле и кечеви да се претворе у 0,21 и 0,834, него ће или да постану скроз нечитљиви (сјебе се диск, промени се формат – уме ли још увек нешто да прочита дискете од 5,25 цоли форматиране на 720К?) или ће да остану какви су били.

Тако је, али… део кустоског посла је дигитализација архиве, што у случају фотографије значи или скенирање или преснимавање филма (кад се има) или, још горе, спасавање снимака скенираних давно, ко зна каквим софтвером. Има и горе: кад се скенирао лош папир. Да видимо.

KeyWestBoat

Хм… много црвенкасто. Остале из исте серије су још горе, ал’ послужиће и ова. У ствари, трик који намеравам да објасним сам управо пронашао покушавајући да извучем нешто из неког много горег скенираног папира. Зове се: остали канали на кривуљи осветљености.

Кад скенирам црнобели снимак, прво одсечем део графикона где нема ничега. То практично значи да доведем будућу црну тамо где се појављује нешто на левом крају графикона, и исто тако будућу белу са десне стране. Тако сам извлачио доста црно белих снимака који су били сувише бледи, сувише тамни, или напросто танки. Јесте да се појавило зрно и да се свака прљавштина истакла, али је у збиру резултат био бољи од оригинала.

Nastavite sa čitanjem… “Не ресторатер него рестауратор”

Једна од пре: залазак оловке

За разлику од оне претходне, где сам четрдесетак година касније сконтао… овог пута је предумишљај био сад, одмах, и ваљда није касно. Јер астрономија не чека, то се стално помера.

Дакле уселили смо се у ту кућу, и прве године користили само спрат и кухињу у приземљу – остало је било комбинација складишта и градилишта, кад се среди средиће се. Две године касније, мој радни сто се напокон сели у приземље. Те куће у низу су онако мало уже па дуже, а наместило се да ми кухињски прозор гледа скоро тачно на запад. Два преградна зида која су делила приземље смо уклонили – један је постао пролаз широк два ипо метра, други је касније замењен полицом без леђа, нешто као прозирним зидом. У овом тренутку, та полица има само вертикале, дакле провидна је скроз… Током два-три дана у години, сунце кроз кухињски прозор допире скроз до предњег зида, где је мој сто.


(велика)

Нешто сам био увртео себи у главу да сам ову фотку снимио две-три године касније, кад сам пропустио већ четири до шест прилика (ово је 26. август 2006, постоји и симетричан датум у пролеће), и онда био најзад некако спреман за последњу. То ми се већ редовно догађа, а у оном “спреман” најважнија ставка је “сети се бар једном”, међутим није тако било у овом случају.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: залазак оловке”