Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovo je priča o tome kako se jedna pesma tumbala dugo vremena u zamešateljstvu muzičke industrije dok najzad nije stekla zasluženu pažnju.
U više navrata sam pisao kako neke pesme pređu trnovit put do publike. Razlozi su uvek različiti: nekada je to nezainteresovanost diskografske kuće, nekada splet nepredvidivih životnih okolnosti, a najčešće nedostatak sreće. Znam puno priča čiji su se akteri samo našli u pravo vreme na pravom mestu i sa pravim ljudima – i život i karijera su im poprimili sasvim drugačiji tok.
Puštajte ovo, pa da nastavim.
Od “moraću da nabavim neki od njihovih albuma” do prilike da preslušam njihov celokupni opus, prošlo je tridesetak godina. Bilo je vredno čekanja.
Punoletstvo sam stekao iste godine kada je Rod Stewart objavio svoj album Atlantic Crossing (1975). Dobro znate šta je najčešće muškarčiću u tim godinama stalno na umu, a hitčina “Sailing” je bila jedna od obaveznih pesama uz koje sam pokušavao da doprem do nekog ženskog srca. Devojke su Stewarta doživljavale kao neponovljivog romantičara, a ja kao okorelog rokera i osvedočenog švalerčinu čije su tradicionalne plavuše koje je javno šetao ili ženio bile sve samo ne obične. U vreme snimanja ove pesme šetao je s Britt Ekland.
Tada sam na omotu Stewartovog albuma prvi put naišao na ime Gavina Sutherlanda, autora ove pesme.
Kad malo bolje razmislimo, zaista postoji nešto. Možda ćete to prepoznati, ali sigurno nećete umeti da imenujete.
Kada se sretnu dva majstora od zanata, koji pride imaju bliska poimanja o svetu oko sebe, pa još i slične ideje i namere, preostaje samo još jedan neizračunljivi element koji će presuditi da li će od te kombinacije ispasti nešto ili će se sve pretvoriti u zavrzlamu.
Najbrže objašnjenje, zapravo, i nije objašnjenje, nego je fraza: kaže se kako se desila magija. Ajde-de, nikuda se ne može stići sa tom frazom, ali dobro zvuči, jer rezultat ume da podseća na magiju.
Skoro da je 50 godina kako sam se upoznao sa radovima Sir Rodericka Stewarta. Slobodno mogu da kažem da sam uz njegovu muziku rastao i sazrevao, bio sam fasciniran njegovom sofisticiranom elegancijom i rafiniranim ukusom za žene, pa je u neku ruku postao moj tinejdžerski idol koga sam pokušavao da oponašam. Toliko da sam se oženio u odelu koje je ličilo na jedno od njegovih. 
Jedino u čemu smo se razlikovali je bila boja ženske kose koju smo preferirali.
On je celi život pored sebe isključivo birao plavuše i ostao je dosledan u tome, a ja sve ostale nijanse. 
Ellington “Fugi” Jordan je bio jedan od brojnih soul/funk songwritera iz šezdesetih kakvih ima na stotine. Krajem šezdesetih je zaglavio u zatvoru zbog ko zna čega, a poseta njegove prijateljice Ette James, ispostaviće se, bila je presudna što će samo jednom pesmom ući u muzičke antologije. Navodno, Etta i Fugi su zajednički kompletirali pesmu, a našla se na njenom albumu Tell Mama (1968) već naredne godine. Kao koautor pesme “I’d Rather Go Blind” potpisan je tadašnji Ettin “dečko” Billy Foster iz, navodno, finansijskih razloga.
Pesma bi, verovatno, ostala “jedna od Ettinih” da je se nisu dohvatili belci.
Prošlo je 50 godina od najvećih previranja posle Drugog svetskog rata koja su iz korena prodrmala tadašnja učmala autoritarna i konzervativna društva, pre svega ono u Francuskoj. Kao i uvek u takvim situacijama, sve je počelo spontano, ali se pretvorilo u ozbiljno jer je tadašnji bunt imao svoju izrazito socijalnu, ekonomsku, kulturnu i političku prirodu.
Danas je ta priča toliko medijski romantizovana pa nije zgoreg da se podsetimo nekih istorijskih detalja.
Nekad sam voleo jesen. Sad me stigle godine, ceo špil sam skoro nagurao, pa sam postao džangrizav kad me na prelazu iz oktobra u novembar za manje od 24 sata salete zagušljiva toplota, nasrtaj olujnog vetra koji donosi horizontalnu kišu i blago modra boja na vrhovima ušiju posle samo sat vremena provedenih napolju.
Manje-više hladnoća, nemam problem sa tim. Ali ako nešto ne mogu da podnesem, to je kiša noću. U svako godišnje doba. Jedino volim onu pesmu…
Letnje pospremanje doma ne spada u moje omiljene sportove, jer kada stignem do ploča, knjiga i diskova sa kojih treba da se oduva prašina, već sam toliko umoran da bih od svega toga rado digao ruke. No, prebiranje po njima mi uvek da neku novu energiju kako bih izdržao do kraja – po ko zna koji put ponovo otkrivam naslove za koje sam i zaboravio da ih imam.
U rukama mi se našao album Long Johna Baldryja za koji zaista ne znam kako je došao do mene i kada sam ga poslednji put stavio na gramofon.
A kada je već tu, nije zgoreg ni da se zavrti…
Bring over some of your old Motown records
We’ll put the speakers in the window and we’ll go
On the roof and listen to the Miracles
Ako zbog mladih godina niste načisto kakvo je mesto Roda Stewarta u rokerskom sazvežđu, to je možda zato što su do vas dolazile nesložene slike njegovih pesama iz različitih perioda. U poslednjih par decenija, on ne nalazi za shodno da bilo kome bilo šta dokazuje, jer beše vreme kad je to činio kao malo ko. A u to vreme bio je vešt kao retko ko da se prilagodi trendovima, što je on uvek činio dobro i sa neuporedivim žarom, tokom duge karijere.
Pred vama je jedan od veličanstvenih primera te prilagodljivosti.
A ako iole poznajete muzičku scenu tog doba, zabavićete se prepoznajući mnoge čuvene face u ovom čuvenom spotu.
