Isped zgrade u kojoj živim nalazi se poveÄi drveni sto i klupice. U ove vrele letnje dane tu se u toku prepodneva okuplja u hladovini starije druÅ”tvo kako bi se, uz obaveznu kaficu, pretresli najnoviji dogaÄaji i abrovi. UveÄe se postava menja, mlaÄa generacija Äuva sitnu decu, kafu zamenjuje pivo, a muÅ”ki deo se opusti tek kada žene odvedu decu na spavanje. Tada pivo zamenjuje tradicionalna Å”ljivovica koja se ispija iz Å”oljica za kafu…
Da se žene ne dosete. 
Onomad, negde “around midnajt”, posle probne vožnje novim kabrioletom, prijateljica se zaustavi da me istovari tik do stola i klupica. Posle oproÅ”tajnog poljupca, primetio sam da me komÅ”ije Äudno gledaju ā valjda misle da sam bliži groblju nego nekoj ženi. “Äe ste deÄaci, what’s up”, dobacim im i namignem, a oni krenu da me zaustavljaju da popijemo po jednu. Nije mi do piÄa, al’ treba negovati komÅ”ijske odnose, pa prisedoh i ja na klupicu.
Kako su im svi pokuÅ”aji da im utolim znatiželju vezanu za damu u kabrioletu ekspresno propali, brzo su se vratili na temu na kojoj su stali. Jedan od njih, oÄigledno novi u zgradi i pripit, poÄeo je da drži govor o tome kako su nas komunisti upropastili. Sinak, mislim se u sebi, ÄitaÅ” jeftine novine i iz njih formiraÅ” svoje miÅ”ljenje.
Kako sam alergiÄan na lupetanja bez argumentacije, zahvalim se na piÄu i u odlasku mu dobacim ni sam ne znam zaÅ”to:
ZnaÅ”, u toj komunistiÄkoj SFRJ, tamnici naroda i državi represije, 1975. godine sam na koncertu gledao Santanu, u Beogradu…
Gledao me je bez reÄi, k’o tele.
Dok sam se peo uz stepenice, umro sam od smeha. Santanu te godine nisam gledao, pokuÅ”avam da se setim zaÅ”to i zakljuÄujem da je razlog prozaiÄan ā posle tri fenomenalna albuma poÄeo je “da traži sebe kroz mistiÄna iskustva”, Å”to je rezultiralo sa nekoliko Äudnih albuma na kojima se izgubila suÅ”tina istoimene grupe. Nedovoljno da me motiviÅ”e. Ali sam se odmah setio svog prijatelja kome to nije smetalo i njegovog komentara posle koncerta ā Å”ou mu je ukrala predgrupa Earth, Wind & Fire, a publika je danima posle toga priÄala o do tada neviÄenom vizuelnom spektaklu sa bubnjarem koji se okretao u vazduhu… Sa sve setom bubnjeva.
Kao zagriženi ljubitelj tradicionalnog soula & funka, do tog trenutka nisam ni obraÄao pažnju na ovakve bravure, ali mi je malo trebalo da me prijatelj nagovori da posluÅ”am Earth, Wind & Fire. Njihova muzika je bila otkrovenje, a Maurice White, duÅ”a sastava, pokazao se kao Äovek koji suvereno vlada žanrovima ā u njihovim pesmama bilo je soula, funka, rocka, jazza i svega ostalog Å”to je moglo da vam padne na pamet.
U drugoj polovini sedamdesetih ova grupa je snimila nekoliko izuzetno dobrih albuma i lako se prilagodila tranziciji ka plesnim podijumima u disko klubovima. Produkcijski, to je bilo na vrlo visokom nivou i njihovu muziku ne treba meÅ”ati sa disko muzikom koja se proizvodila “na metar”. Na mnogo mesta se pominje da je njihov veliki obožavalac bio Quincy Jones, koji Äe neki sliÄan zvuk i savrÅ”enu produkciju primeniti na antologijskim albumima sopstvenog pulena Michaela Jacksona.
“Fantasy” je pesma sa albuma All ‘n All (1977) koji je i danas zahvalno sluÅ”ati. Iako muzika na njemu vuÄe na disko ritam, pre bih mogao da je svrstam u nekakav funk jazz. Uostalom, ako se pogleda tekst pesme, umesto nebuloza primerenim disku, on ima svakako dublje znaÄenje. Maurice White kaže da mu je kao inspiracija poslužio film Bliski susreti treÄe vrste, a cela priÄa u njoj bi mogla da se svede na to da živimo u svetu koji je nepravedan na razliÄite naÄine, pa je jedini izlaz iz njega naÅ”a potreba da se izmestimo u svet sopstvenih fantazija.
Iz danaÅ”nje perspektive, posle Äetrdeset i kusur godina od snimanja, izgleda da su Earth, Wind & Fire bili u pravu. Stvari u naÅ”em neposrednom okruženju su se joÅ” viÅ”e pogorÅ”ale.
A kako Äemo dalje? E, to niko živi ne zna. 