Ric Ocasek može mirno da spava. Voleo je najlepše žene, a pesme su mu i dalje aktuelne… Šta se bolje može poželeti?
U leto 1979. godine jedan od “dobrih đaka” koji su završnu godinu srednje škole proveli u Americi vratio se kući sa pregršt singlova. Išli smo kod njega da čujemo šta se dešavalo dok je bio tamo, a te singlice su bile zvučna kulisa – rekao nam je da su to izvođači koji su popularni na studentskim radio stanicama. Tada sam prvi put čuo za grupu The Cars. Pevali su presmu “Just What I Needed” o dosadnoj devojci koja se zalepila za frajera i ne da mu da diše. Zvuk benda je bio interesantan: oštre gitare i neočekivani upadi sintisajzera su nekako bili u kontrastu sa nekom vrstom popa kojem je pesma naginjala.
Dovoljno da se ozbiljnije zainteresujem za ove momke.
on pripada onoj vrsti stvaralaca koji sebe neprekidno izbacuju iz zone komfora, istražujući nove granice. Zato su njegovi horizonti daleki i široki.
Rivalitet između grupa Oasis i Blur početkom devedesetih je podsećao na slične priče koje su se već dešavale. Bio si za jedne ili za druge – nije bilo sredine. Iako su Oasis imali više hitova i postali sinonim za muzički žanr britpop, Blur su, nekako, barem meni, bili intrigantniji. Kao i Suede i Pulp, uostalom. Dok su se braća Gallagher stalno svađali i punili stranice žute štampe, Damon Albarn je predvodeći Blur pokazivao sposobnost da svoju muziku neprestano menja.
Koliko god da smo navikli na njenu sklonost ka promenama, ovako nešto teško da smo mogli očekivati.
The Pretenders je jedna od retkih grupa od pre četrdesetak godina koje i dalje prilično redovno slušam. Razlog je jednostavan – njihovi albumi su puni odličnih pesama, Chrissie Hynde je fenomenalna pevačica i autorka, a naročito je za poštovanje njena sposobnost da u okviru zvuka grupe stalno pravi male pomake i tako donosi nešto novo.
Једна од старих новинских увреда у нас (а ваљда и другде) је да вам презиме ставе у множину, у фразу типа “а онда се ту натоврзу разни Перићи и Поповићи”. Јер док сте у једнини, особа сте; у множини постајете негативна појава.
Енглески, о који се вазда спотичемо, има неколико речи код којих једнина и множина напросто не значе исто – кад више нечега није више тог нечега, него нешто десето.
Ево, например pepper. Наводно је за то крив још Колумбо, са оном варком да је као нашао Индију, па кад је краљу показивао паприку, мазао га да је то бибер. Те тако бибер-пипер-папар-паприка у суштини и јесте једна реч, али се у већини језика раздвојила у две речи, јер ипак значи различите ствари. Јок у енглеском: pepper се у једнини понаша као збирна именица и значи бибер; у множини значи паприке. Једнина од паприке је онда мало незгодна и ту увек нешто маневришу додатним речима да избегну забуну. Забуну направе другима: онај pepper spray што се продаје, није бибер спреј јер нема везе са бибером, то је љута паприка (тј. капсицин) у спреју. Још горе, имају реч paprika, али она не означава никакву биљку, него млевену алеву паприку као зачин.
Iznenađenjima nikad kraja: neprekidno otkrivamo neke muzičke dragulje koji su uspeli da nam promaknu u vreme kad su nastali. Život je očigledno prekratak za svu dobru muziku koju bismo hteli da čujemo…
Možda vam se čini, čitajući naše tekstove, da smo svi mi ljudi koji žive u nekakvom džuboksu u kome se neprestano vrti dobra muzika. Tak utisak je jako varljiv, jer imamo i sopstvenih obaveza, pa se često desi da danima i ne slušamo muziku. Kako hleb koji jedemo zarađujemo glavom, svaki povratak u rutinu koja podrazumeva nenametljivu zvučnu kulisu koja ne remeti koncentraciju jedva dočekamo.
Ostaje nam samo da se prisetimo gde smo prethodnog puta stali i šta smo u međuvremenu propustili.
Odavno više nemamo vremena da se upuštamo u detaljna preslušavanja i istraživanja kao što smo to nekada činili.
“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта
Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.
На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?
Ovaj prilog je svojevrsni ekvivalent otvorenog pisma koje u svojstvu vlasnika ove stranice upućujem onima koji su… Ma, prepoznaćete se sva trojica.
Primetili ste ili niste, šta ja tu mogu u bilo kom slučaju, da je štogod opao tempo objavljivanja u vašoj omiljenoj muzičkoj rubrici, uostalom i na čitavoj Suštini pasijansa. Ne mislim amo na uobičajeni letnji raspust, koji je već za nama. Razlog tome je prozaičan: samo jedan samuraj je ostao da brani beskonačnu poljanu koju smo onomad još zauzeli, a koliko god da je njegovo srce veliko, pogled oštar, ruke snažne, a katana britka, teško je ili nemoguće da zaustavi baš svaku promaju koja tu navali. Onaj drugi samuraj, koji je već imao manje posečenih glava od onog prvog, još nije došao k sebi nakon nekih iznenađujućih iskustava koje je tokom leta doživeo, pa je sve do sada uspešno izvrdavao, obilato koristeći svoje bajate i nadasve prostačke izgovore da ništa ne doprinese životu Suštine pasijansa – sad već predugo.
Zamalo da nam blog ispadne siroče, skloni bože i sačuvaj.
Pa, da se malo protegnemo i vidimo šta ćemo dalje.
“Važno da je slatko”, glasila je jedna od parola muzičke industrije sedamdesetih. Poigravanje na granicama kiča i rastezanje fraza iz “pravog” hard rock miljea doživelo je svoj vrhunac u repertoaru dobro očešljanih dugokosih mladića koje je televizija na Ostrvu protežirala.
Mistifikacija i medijske priče oduvek su bile sastavni deo muzičke industrije. Recimo, onomad u Londonu, dok smo se svi mi u SFRJ pržili na novi talas, jedva da sam pronašao nekoga od vršnjaka koji je znao šta je to. Retki su u to vreme čuli za Sex Pistolse, a na pomenu The Clash, The Jam ili The Stranglers su samo slegali ramenima. Njihov pogled na muzički svet je bio ograničen na televizijsku emisiju Top of the Pops u koju su moji junaci slabo zalazili.
постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска
Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.
Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.
Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.
Позирала је добрих пола минута, намештајући се, а и светло се мењало, те сам стигао да шкљоцнем 3-4 комада.
Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.
Retko mi se dešava da na nekom albumu sretnem imena koja znam, a za samu grupu po prvi put čijem. Vođen znatiželjom, otrkrio sam neke vrlo interesantne stvari.
Sa reizdanjima nekih retkih albuma se nikada ne zna kakav će utisak da izazovu na mene. No, ima i onih koji znaju da me iznenade. Jedini album britanske grupe Eclection je nekada bio istinski raritet do svog ponovnog objavljivanja. Ispostavilo se da je to bio odličan potez, jer je u pitanju jedan od nepravedno zanemarenih dragulja britanskog folk rocka sa kraja šezdesetih.
Ako za grupu uopšte možemo kažemo da je britanska jer sve što se dešavalo oko nje je pomalo čudno.
