Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ako bismo rekli da je ovaj album izazvao tektonske poremećaje, pogrešili bismo. Pre bi se moglo reći da je to bila tiha i suptilna, ali neumitna erozija prakse da progresivna muzika mora da dolazi iz bluesa. Ovde je stvorena nova paradigma u kojoj su mnogi pronašli inspiraciju u evropskim korenima. Nažalost, mnogi su se i pogubili u tome. King Crimson je, pak, ostao do dana današnjeg i jači je nego ikad.
Ne volim da pišem nekrologe i namenske tekstove, a ovaj će upravo da bude takav. Povod za njega je 50 godina, upravo danas, od objavljivanja jednog od najznačajnijih muzičkih albuma svih vremena. Šef je insistirao da nešto napišem povodom jubileja, a njegova se ne poriče. Kaže mi, možeš ti to iz glave, i sam znaš koliko ga volimo…
Potpuno je u pravu.
To je jedna impresivna karijera, izuzetno značajna u prilično divljem periodu produkcije i izdavaštva tokom kasnih sedamdesetih.
Onomad, dok smo švrljali po gradu, Junior i ja smo prolazili pored zgrade nekadašnje Pošte. Doduše, ona danas ne izgleda onako kakva je nekada bila, sva je u mermeru i nakinđurena primereno vremenu, čak je dobila i novo ime – na tabli na ulazu piše Telekom Srbije. Napolju, ispred ulaza, nekada su bile tri govornice koje smo kao klinci koristili da pozovemo devojčice iz osnovne škole, tiskajući se nas nekoliko u nevelikoj kabini.
Bože, kako to sada komično zvuči.
имамо перверзију (изопачење првобитног), инверзију (обрат), конверзију (…
Латинско vertere (окретати, мењати) је оставило бројно потомство, пре свега у језицима натовареним латинским, као што су романски језици (по природи ствари, јер су настали кварењем латинског према потребама) и, с опроштењем, енглески (где је латинштина дошла у виду некакве језичке реформе, лек гори од болести).
Код нас је то по свој прилици род рођени са глаголом вртети, па чак подозревам да vertigo и вртоглавица нису тек тако случајно слични. Ако вам се од овог завртело у глави… изађите у врт, тај ваљда не потиче из латинског.
Од тог основног вертере имамо, да се задржимо само на речима које постоје и код нас, конвертите (превртљивце, ака преобраћенике), интро- и екстровертне ликове (уврнуте и изврнуте?), инверторске климе, вертикалу. Имамо и, д’извинете на уљезу, енглеску реч за рекламу и рекламере, која се код нас запатила у облику “одвратајзер”, боље ни не заслужују. Од облика versus, међутим, имамо свашта.
Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: вертикалне верзије”Ponekad se čini da je cela biografija te grupe jedna velika poliritmična sinkopa iz koje nema izlaza.
Posle neočekivanog velikog uspeha albuma In the Court of the Crimson King (1969) grupa King Crimson je pozvana da u Americi odsvira promotivnu turneju. Na njoj su se dešavale pomalo nadrealne stvari: u jednom od studentskih kampusa im je izgorela sva oprema, u par meseci prešli su put od malih svirki do velikih festivala, a kulminacija je dostiguta spektakularnim nastupima u sali Fillmore East pred 22.000 ljudi.
Niko u tom trenutku nije mogao ni da pomisli da je to ujedno bio i poslednji nastup prvobitne postave.
Ne znamo kako se ova fantazija zove, al’ je nešto kao preterivanje sa karađorđevom pa to isečeno na kriške. Jer koliko god se mi prenemagali oko ove ili one narodne kuhinje, sve su to na kraju dela domišljatijih autora. To jest, kuvara.
Ne verujemo da će se sa ovim delom/jelom proslaviti širom sveta, da će ući u turističke vodiče, da će mu neki od onih sajtova sa z u imenu dati brojne zvezdice. Ovo je naprosto bio jedan odličan ručak, rođendanski.
A vama želimo prijatan nedeljski.
Sniff ‘n’ the Tears je još jedna od grupa kojima je jedna uspešna pesma “ukrala” celu karijeru.
Poslednji “muzički paket” koji mi je stigao od prijatelja sadržavao je i jedno iznenađenje. Debitantski album grupe Sniff ‘n’ the Tears sam nekada davno slušao sa diska kod Zoće Punkera zajedno sa još nekoliko drugih, tako da mu nisam ni upamtio ime. Svi dobro znamo njihovu pesmu “Driver’s Seat” koju ni jedna kompilacija koja se bavi muzikom iz druge polovine sedamdesetih ne može da omane jer je stvarno odlična, pa nije ni čudo što je s vremena na vreme koriste za reklamne kampanje ili po filmovima i serijama.
Tako da sam se bacio na pažljivo slušanje… Koje se pretvorilo u celodnevno.
Onaj čiča iz filma “Crossroads” je bio u pravu: dobra volja nije dovoljna da bi se svirao blues. Mora prvo da se udahne prašina sa hiljadu milja drumova. Ovaj dečko je sazrevao dok je već snimao blues.
Umetnost zajedničkog bitisanja je, verovatno, najteži predmet koji se uči u školi života. Za ovu disciplinu nema udžbenika, gradivo se ne može nabubati, pravila su rastegljiva, akteri često nekompatibilni, a krajnji rezultat niko ne može da predvidi. Uostalom, taj film se neprekidno vrti u našim domovima ili ga barem gledamo u svojoj okolini. I, ma koliko se upinjali da ukapiramo sve finese uspešnog i uzroke neuspešnog zajedničkog delanja kako bi se prilagođavali i tražili tačke spajanja, često smo nemoćni da održimo zajednicu iz ko zna kojih razloga.
Žene će odmah reći da je to zbog nedostatka ljubavi. 
Ушне црве углавном избегавам, јер су досадни и сметају, брате. Осим кад се баш намести, и то наместим сам себи. Сокоћало које сам већ спомињао има ту особину да памти где је стало, и то у виду целих песама. Дакле ако се при гашењу мотора нашао негде у сред или пред крај неке песме, следећи пут та песма креће испочетка. Например, ова.
У ствари, не баш та, него студијски оригинал из 1975. Пошто сам све нешто ишао у набавку, ниједна вожња није потрајала свих десет ипо минута, па сам је тако чуо неколико пута заредом, никад до краја. Морао сам, по повратку кући, да нађем шта је то. Некако по сећању… мора да је Језда Урфа. И јесте. Те сам натакао слушке и одслушао и крај.
Nastavite sa čitanjem… “Ушни црв племените пасмине”Napraviš jednom, prodaješ pet puta… Čestiti prodavci makar naprave novo pakovanje i zamene mašnice. A oni iskreni dodaju još ponešto…
Ne znam kakav je vaš stav prema novim izdanjima i remiksima starih fonografskih izdanja. Neko nato gleda kao na novu priliku da se sa (sad već poznatim) sadržajem sretne u nekom novom kontekstu ili barem novom nosaču zvuka. Taj kontekst može da bude različit – recimo, neko jubilarno izdanje sa osveženim miksom mastera (baš kao što pomenusmo pre par dana album Abbey Road: (50th Anniversary) Super Deluxe Edition) ili je to sadržaj u proširenom zvučnom ambijentu (poput popularnih 5.1 remiksa u visokoj rezoluciji – pravac koji je ovladao u 21. veku). Meni lično su pak najslađa ona reizdanja koja podrazumevaju dodavanje nekih arhivskih materijala, onih iz kojih se može saznati bar ponešto o procesu nastanka tog sadržaja.
Priznajem, nije to sadržaj za svakog. Na primer, ovo što sam prvi put čuo baš prošlog vikenda meni predstavlja sladostrasni materijal vredan svake pažnje.
Onom komentatoru na Cevki koji je, ne baš naročito inteligentno, utvrdio da je ovo “mnogo lošije od originalnog snimka sa albuma” verovatno ne bi bilo moguće da otkrije zbog čega je ovakav materijal vredan.
