Другде се грађани сами снађу па офарбају колико могу.
Два ћошка даље, зграда коју смо већ видели са осталих страна. Ово прочеље је некад било у споредној улици, и гледало у биоскоп “Авала”. Пошто сам ту увек више гледао у плакате за наредне филмове, те фасаде се ни не сећам. Била ми је иза леђа.
Откако је ту, отприлике 1975-77, просечен магистрални пут, биоскоп и још неколико зграда су срушени, и ова фасада сад гледа на поприличан трг и нову пијацу. Ту је фотографска радња, названа по биоскопу, продавац мобилних, кафић, апотека на продају, дечији дућан и ономад поменути мајстор за бициклове.
Čudni životni potezi Marie McKee su odavno počeli da izazivaju zebnju da sa njom nešto nije u redu. No, kad god bi se oglasila novim pesmama, mogli smo samo da konstatujemo da nju kreativnost nikada nije napuštala.
Život Marie McKee je, u neku ruku, bio predodređen. Njena majka rodila je i Bryana MacLeana, gitaristu/pevača grupe Love koji je napisao jednu od najlepših pesama iz šezdesetih, “Alone Again Or“. Kako je Bryan bio 18 godina stariji od Marije, detinjstvo su joj obeležila druženja sa muzičarima – priča se da je visila po klubovima sa ekipom iz Doorsa i pratećeg benda Franka Zappe, pa je bilo samo pitanje trenutka kada će se i sama uputiti u muzičke vode.
Moralo se sačekati desetak godina da dete odraste.
С ове стране моста има један буџак (чуј, један…) који вечито заборављам. Некад је туда ишао нормалан тротоар право на мост, али откако је трг претворен у комбинацију тераса+подрум, на то воде некакве степенице, које почињу испред претпоследњег дућана. А до та два води овај ћор-патрљак плочника. Није да им је нешто помогао.
У даљем локалу се изређало свашта, некаквих туристичких агенција, дрангуљарница и бутика опште праксе. Први дућан кога се ту сећам је био “Елегант”, продавница јефтинијег накита, сатова, дрангулија од бољег порцелана и тзв кристалног стакла…
Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.
Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.
Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.
Kako da vam ovo saopštim a da ne zaboli bar malo? Verovatno nema drugog rešenja, nego direktno, pa neka se sa posledicama nosi svako kako zna i ume.
Ali, najpre malo PRIKLADNE muzike iz džuboksa levog krila konspirativne grupe oldwave. Warren Zevon je to umeo onako kako mi to volimo: direktno, tek malčice cinično i sasvim razložno.
Требало је цео предњи план да буде у мраку, све до најужег тротоара у граду
Географија је неумољива. Како год да окренем, а да није скроз заобилазно, до града стижем преко (старог) Житног трга. Који сам већ фоткао онолико пута, дојадио је и мени као и вама, ал’ ето, неће географија. На њему је чак и најзгодније место за паркирање, па и кад није шетња до града него вожња зарад шетње, опет тај исти трг.
Зато покушавам да бар преко њега не идем увек истим путем. Да сам ишао право, оним најкраћим, био бих у дну ове фотке, уз коцкарницу, ал’ онда фотке не би било.
Ово је само предњи од четири сијамска киоска (или беше пет). Тако су збијени да мора да имају неки тунел куд улазе. Ајде онај иза са пецивом, и овај кључар, код њих се виде улази, али оне две трафике… Можда би била добра фотка кад бих једном устао довољно рано да снимим како отварају. Мора да је нека вратоломија.
Кључар је бар метнуо лилаве, ака љубичанствене ледовке, па није онај случај да ми плава пробија у љубичасту. Да ми је знати шта се ту догађа. Виђам чак и на врло новим видео снимцима, где нема шансе да је јефтина опрема или скрнав алгоритам за јпег компресију, да плаво и љубичасто светло дају тамнији лик тамо где осветљавају него поред тога. Мистерија за ову недељу.
фасада је била класична банатска, сам набој па омазано блатом и кречено ен пута
Сад сам намерио да кренем даље, ка тзв. граду. Фотка од горе (иста од прошлог пута) је у ствари онај Нови Житни Трг за који нико не зна да се тако зове, примио се нови назив (Доситејев). Но, вечерње шетње ове зиме су се обично завршавале ту негде у крају, па за остатак улице харам по архиви.
Нисам одмакао ни педесет метара од места где је снимљена она горња. Амбијент се, као, једва променио – дрвеће, трава, мало друма са стране (осим што је ова снимљена добре четири године раније, кад је била она маглуштина).
На обе фотке је у стварности све тачно тако како на фотци изгледа, дакле лажем као пас.
Nikad ne znaš kako će ti se kockice složiti. Recimo, ko je mogao da nasluti da će mi reggae obeležiti onu godinu koju sam morao da odužim domovini…
Odlazak u JNA je bio noćna mora za sve moje prijatelje i poznanike. Ni ja se nisam osećao najugodnije povodom toga. No, tešio sam se: moje odredište je bilo bezobrazno blizu kuće. Preživeću i to iskustvo.
Ko je bio u JNA, zna kako se odvijaju stvari kada te zalupi kapija kasarne: već na lekarskom pregledu sam upoznao par interesantnih tipova koji su se ponudili da mi se nađu ako mi nešto zatreba. U frizeraju su slušali glasnu muziku i brzo smo utvrdili da volimo slične stvari, tako da sam odande izašao neošišan. Brinula me je samo jedna stvar: vodnik koji je bio mlađi od mene, slušajući kako pričam o muzici, insistirao je da me “upišu kod njega”.
