A onda sam krenuo na put, stigao na odredište, isključio sve osigurače osim dva (jedan za preživljavanje, drugi za fotografiju) i prošetao vukojebinom većom od Kikinde…
Kako je dobro provesti nekoliko dana offline. I da znate, anin netbook je bio u mom rancu, hotelski wlan je imao punu snagu signala u nađoj sobi, a mene toliko bolelo uvo za Internet da to nije normalno. I prvog kasnog popodneva, tokom šetnje metodom “kud me noge nose”, naletim na veoma paradigmatičan objekat nasred trotoara:
Sad će vam ovo zvučati kao pričanje bez veze, ali neka bude: teško mi je da objasnim kakav spokoj sam osetio kad sam ugledao tu klupu. Možeš misliti, klupa kakvih ima na sve strane, potpuno obična stvar. Čak nisam ni seo na nju. Ali kasno popodnevno sunce me je punilo endorfinom, hodao sam lagano kao da nemam pametnija posla u životu, a onda sam se setio da u ruci držim fotoaparat, pa sam se vratio pet koraka i napravio ovaj škljoc. Danas sam obradio tu fotku: išao sam po instiktu i dobio ovo što vidite. Čak nije ni bitno da vidite veću fotku, osim ako vam je stalo da proverite da li je moguće da nisam isklonirao zgužvani komad papira iz levog naslona za ruku (verovatno paklica od cigareta). Da, moguće je.
Presuda: mišn akomplišd. 
Ovakve fotografije uspevaju bez naročitog truda samo ako znate da nije slika najvažnija, nego usporenje.
I tako sam našao miran čas u Kladovu.
Samo konstatacija da je jako interesantno napisano.
Keep up the good work.