Након вишеструких изазова, што јавних, што унутар уредништва, видим да не могу избећи да објавим и овде своју прву причу, једину која је ем писана оловком, још давне 1982, ем објављена у правом часопису… Сиријус, крајем 1984. Све после тога су некакви бајтови.
Прво пут је стварно било огавно. Био сам глупо затечен пред шатором за време олује. Цвокотао сам и био сав у некој грозници. У зло доба сам се сетио да је шатор на лошем месту и да за пола сата могу да очекујем потоп. Изашао сам да ископам канал. Оне будале су однеле скоро сав алат, па сам копао крампом. Било је крајње глупо, крамп по терену који се може орати кашиком, али, шта се може, подигао сам га високо, замахнуо и…
Касније кад сам размислио, схватио сам да је заиста било глупо. Као прво, шатор је био од пластике, дрвећа није било, те је прво гром нашао баш мој крамп. И мене. Будале не живе дуго.Тако сам први пут погинуо. Стварно је незгодно први пут, јер доста боли док не умрете. Све је било како причају: прво мрак па онда у даљини блештаво светло. Онда сам видео три светла. Једно јако у средини и два са стране. Наше возило се враћало. Пластичну лопату којом сам копао јарак прислонио сам на дрво. Ове пластичне ствари смо морали да користимо баш због ових изненадних олуја са грмљавином (тако су налагали они из осигурања). Шатор је био добро уземљен. Нешто се ту није слагало. Колико ме сећање служи, наше возило има два а не три светла, и малопре сам погинуо због металног крампа а сад имам пластичну лопату. Киша је топла. Шатор има метални костур и уземљен је.
Моји зоолози су стигли. Мислио сам да су геолози. Не, то је било пре. Кад то
пре?
И онда ми је пукло пред очима. Они штосеви са паралелним световима ипак имају неког основа, само што очигледно нема назад, а и не чудим се што се нико није вратио. Ако је улазница за други свет отезање папака, радије бих одбио… Уосталом, боље и други свет него ништа. Боље да се осврнем и видим где сам упао.
* КАСНИЈЕ
Није лоше. Разлике нису велике. Срећа да поседујем оба памћења и обе личности. Мој други лик се незнатно разликује. Мало сам пегав (најзад) и обожавам џез (ох не) и немам више тако добро мишљење о Бетовену. Шта ли је богу згрешио овде? Плагијат? А бог се зове Саин, Исус је Петар, Петар је Хесије, Одисеј је Улиет, новац је новац, Маркс је све писао сам јер је Енгелс жртва атентата. Сат ми је још увек тачан. Будало, ово ти је други сат. Тачно. Дугмад ми се закопчавају на погрешну страну. Не, то овде леваци тако носе. Ствар стила.
Добро, и шта сад? Ништа, идемо у базу. Невреме се завршило, узорке смо покупили. Нико ништа не примећује у вези са мном и са мном. Добро се и слажем са собом. Сродне душе. То је то: ја смо две сродне душе. Идемо кући.
Град се зове сасвим другачије. Предграђе је скоро исто, само су парни бројеви са леве стране. Ипак се вози десном страном и саобраћајни прописи су исти…
Нису били исти. Друмска возила имају предност у односу на шинска јер ова имају бољу аутоматику за кочење, наиме воз срачунава брзине за првих десет возила која наилазе и прилагођава своја и њихова времена проласка. Не знајући за то, нагазио сам кочницу (будало, то овде нико не ради) и сасвим изненадио оне иза себе. Једини погинули: ја (1) и ја (2). Светлост издалека…
Ја (1), ја (2) и (3) ја се заустављам(о) на време. Као што налажу прописи на свету (3) сигнализирам онима иза себе и чекам да воз прође. Здраво ја (3), видиш (видим?), ситуација ти (ми?) је таква и таква. Аха, у реду, овде (3) тако стоје ствари: враћам се из филмске (!) експедиције и ово није теренско него изнајмљено возило. Суша још траје. Овде сам се (1, 2) забринуо, а ја (3) зачудио. Наиме, прва два пута било је кишно доба, а сад дуга суша. Значајна разлика. Овде (3) је клима много другачија. Добро је да сам (3) способан да добро подносим жегу, чак ми прија. Заустављамо се код ресторана.
Унутра је доста угодно. Прилика да измењам(о) мисли. Ко је ко. Родитељи: све исто, само има бабу црнкињу. Образовање: 1 понављао више пута, има курс за водоинсталатера, 2 и 3 возачи, редовно завршили, с тим што је 2 једном морао да подмити комисију. Први разведен, други нежења, трећи ожењен, идемо до телефона да се (3) јавим жени. Добра ти је жена. Него, а какво то мишљење имаш о себи? Слабо памтим бројеве. Бројеви су ти код мене: 47-77-33-09. Тачно. Какав ти је то метални квадрат? То је новац, ако ниси знао. Значи све смо даље. Од чега? Не глупирај се него телефонирај и пази да ништа не примети. Шта има да примети, глас је мој (3). И шта има да се кријем. Добро онда, објасни неком да ниси сам, јер имаш госте у глави.
Какви гости, сва тројица смо ја са малим изменама. Свеједно, пробај да објасниш неком. У праву си или сам или смо, идемо. Хало, драга. Да, долазим за пола хата, највише за .85 центи. Здраво. Какви центи? Па сваки хат има сто центи. Је ли то за време? Да, сад је 7.72. Опа, децимални дан. Који је данас? 1986,624. Како се то чита? Шест, двадесетчетврти. Година, месец, дан. Баш сте ме подсетили да одем на ТБ. Шта? А, ве це. У табеу нека гужва. Неки белци се свађају око пара. Правим се да не примећујем, али стиже ме први залутали метак и опет сам мртав. Ово постаје досадно као бирање канала на тевеу. Шта је тај теве? О, шерта му, не смем никоме да кажем да сам чуо гласове. Посао се губи и за мање ствари. Не бој се, није халуцинација, објаснићемо ти после. Закопчај се и идемо напоље. Тако. Седи, наручи нешто и прави се да си замишљен. Тако. Елем, ти си четврти ја.
И то ти је цела прича. Сад да видимо где смо. Све је децимално? Недостајаће ми новац са дванаест говора од по шездесет перца. Е да, како то да нема телевизије? Ником није требала. Па шта радите цео дан? Имамо текст на течним кристалима. Какав је ово свет (4)? Шта је ту је. Добро да се бар гужва у вецеу мирно завршила. Да није неко од присутних хомосексуалац? Нисам (1, 2, 3, 4). Дакле, да видим каква ме добра маца очекује вечерас. Еј, четврти, избегавај опасности, већ нас има превише.
* ЈОШ КАСНИЈЕ
Дај, смирим се мало. Да се пребројим. Колико ме има данас? Седамнаести, не размишљај наглас. Ко је домаћин? Ја, 61. Препуштам првом руковођење. Хвала, ово схватам и као сношење последица и одговорности јер сам ја један она будала која је започела ове сеобе. По шездесети пут кажем шта је ту је и дај да размотрим ситуацију. Како сам утврдио, то јест како каже 49, ја смо медијум и неко од нас мене је морао да буде први. Бар смо ту законитост уочили. Зачепи 32, шта ме брига како говорим. Терминолошка збрка остаје док неко не измисли довољан број различитих облика првог лица једномножине. Где смо стао? Да. Друга законитост коју сам уочио је да се крећем према световима где имам све веће образовање а релативно све нижи положај. Даље, политичка ситуација је све гора, што се слаже са теоремом о сразмерној проходности нестабилних система. Колико ме има историчара? Шта кажем? Јесте, све горе и горе. Последњих двадесетак пута са, гинуо у ратовима све глупљим и глупљим, све даље од родног краја… ћути мало, ионако састанак иде довољно брзо… где смо стао… без бриге, имаћеш времена за зезање, само да прво видим како би могло да се изведе да се сви напрегнем и освојим власт. Гласаћу за тебе стари. Не лупај, 26! Знаш да не могу гласати за себе, а и шта је један глас. Уосталом, није ствар у власти, него о томе да овако богат, искуствима мислим (дакле постојим и то вишеструко) (ћути бре) да ако будем имао довољно моћи, могу да утичем да један свет од нестабилног претворим у стабилан и тако прекинем ову серију. Је ли ми доста умирања? Е онда овако: како је то срачунао 51, имам места за још једва двеста смрти и усељавања, али да не бисмо полудео од групашења међу сродном душом, морам се зауставити на време. Значи, одабирамо згодан свет, стабилизујемо га, да, принципи, ненасилне методе, јасно колико се буде могло, не желим убицу у глави, дакле
договори… ПАЗИ, МЕТАК!
Здраво шездесет други ми смо исто ти а ти си ми тојест сви сам ми ја а твоје тело ми је домаћин. Данас ме са тобом има шездесет двојица, све једна иста личност у локално-временској разноликости. Пре свега сви смо досад већ више пута гинули и зато те упозоравамо да одсад мало ЛЕЗИ нее, зар опет?
Здраво, шездесет трећи, ми смо сви од првог до шездесет другог исто ја тојест прво бежи у заклон па да се попричам. Знао сам да сам и 63 паметан момак и да се не дам збунити. Јеси ли официр, 63? Фино, какво је расположење? Е онда пази овако: од сутра окупљам младе официре, јесте, пуч па преговори па примирје па преговори и онда нови закон… мораћеш, 63, нема ту избора, тако, и онда мир, уговор о ненападању, закон о опорезивању војноиндустријског комплекса, доста сам већ гинуо за њихове паре, ма брига њих, главно да се тргује, углавном онда долази мир изградња и непрекинут живот за дуже време. Доста умирања, оволика ми бре глава! Шта сам сад? Доктор психоманипулације? Тај ми је недостајао! Ко је онај тамо? Млади обентај? Је ли то неки чин? Аха, као капетан. Је ли поуздан? Знаш шта треба да му кажеш. Ајд са срећом… и држи се плана.