Da ne poverujete: stoji mi ispred nosa već godinama, a baš nijednom da se setim da bi moglo biti predmetom projekta “jedna na dan”…
Sve je bilo slučajno. Najpre nabavka, a potom i današnja sesija. Elem, Tibi je okačio na fejsbuk link ka staroj zezalici na temu “izgubljen u prevodu”, gde razna imena brendova ne bi bila baš najzgodnija za marketinšku kampanju na srpskom jeziku. I prisetim se šta imam na dohvat ruke. To se izrodilo u plan, pa u današnju fotku dana… Pazi sad:
Majstore, može kafica? 
Da bi stvar bila jošte luđa po sve zbunjene, prozorče na slici zaista izgleda kao da je na nekom poljskom WC-u. 
No, na kraju ipak ispada da je to kafa kendžara. 
A otkud mi ovo? Ima jedna ekipa starih drugara, rasejana kojekuda po belom svetu, a okupljena u sajber-prostoru, gde razmenjujemo informacije, zezalice i pošalice svih vrsta. Koliko znam, Tanjin pečalbaski staž u Kuvajtu je najduži od svih rasejanih, jer još su njeni roditelji tamo napravili bazu jako davno. I baš nekoliko dana uoči jednog dolaska u Beograd, poslala je fotku onog što je kupila u dućanu nedaleko od svog stana u Kuvajtu. Zamolim Tanju da mi donese jednu teglicu, a ona, ne budi lenja, udovolji mi iz prve…
Kafu smo popili u zdravlju i veselju, a teglica ostade za uspomenu i spontanu prdačinu. Danas u kući pijemo Nescafe Brazero (kod nas ga nema, ali donose šverceri iz Mađarske po konkurentnoj ceni), a kenj… hm… a kendžare se setimo tek ponekad.
Da kafa nije kupljena u Al Usrah supermarketu? 😀
Tačno to sam pitao Tanju kad mi je donela tu kafu. Trebalo je videti dvoje ludaka na ulici kako stoje i urlaju od smeha 🙂