Posle onakve sesije, valja nekako i nastaviti sa trivijalnim fotkanjem. Lagan dan, slikanje usput, a u spisak zadataka ću ponovo gledati tek sutra.
Ako sam nešto naučio u poslednjih pedesetak dana: fotoaparat uvek treba da bude blizu, a prilika će se desiti. Naučio sam da cenim one male, džepne fotoaparate i kada bi postojao neki velik kao Ixus ili Lumix, a da može ovo što može moj G6, sutra bih ga kupio (ama, znam da nema takvog).
Prilika se pokazala u dvorištu moje tašte, koja je čarobnjak za cveće, baštensko i sobno bilje. Ona o toj temi zna više od nekih profesionalaca, a rezultati su izuzetni: neki uglovi u kući i oko nje izgledaju kao isečci nekih reprezentativnih botaničkih bašti. 
Moja lična fascinacija je još šira: već 25 godina, barem jednom ili dvaput mesečno u razgovoru saznam neko novo ime biljke… Na latinskom. Danas sam naučio šta je to klematis:
Ovo je tek detalj. Ima Zorka u svom dvorištu još dva klematisa: jedan beli sa dva cveta i jedan tamnoljubičasti sa dva cveta i dva pupoljka…
Svetlo je bilo prejako: bilo je skoro podne, vreme kad je svetlo loše za fotografisanje. Međutim, uspeo sam da postavim sebe tako da cvet dospe u senku, hvatao sam detalj i to je bilo dovoljno da se provučem. 
Nemam šta puno da pričam: neke izložbe na sinoćnoj instalaciji “Planeta Kikinda” nisu baš bile za slikanje (kartoni sa sitnim tekstom i slično tome), obaška što nije bilo dovoljno fokusa u onome što su radili. Da ne budem baš na kraj srca, ali ako je već organizovano da jedna simpatična devojka bude animatorka tek pristiglim posetiocima, a ona stoji upravo ispred izložbe posvećene stradanju šuma, onda njen kostim ne treba da bude najlon kesa na koju je nalepljeno nekakvo kvazi-lišće. Znam ja da je to razgradljiva kesa, ali najlon ostaje najlon…
