Ti bi me sigurno prepoznala
da me od tebe nije sakrila
moja kosa boje srebra
[Napomena: Da, znam da smo ovu pesmu već sluÅ¡ali u ovoj rubrici; imamo naÄin da oÄas proverimo ceo opus rubrike u kojoj piÅ¡u svi samuraji Skoja, pa to i Äinimo pre svakog pisanja. No, dozvolite mi da vam ponudim svoje prosto Äitanje ovog remek-dela, bez obzira na ponavljanje. I to je sve.]
Da li ste se ikada suoÄili sa potrebom da razumete rad genija? I – da li ste ikada stigli do one taÄke kada ste najzad izraÄunali, spoznali ili shvatili da je prave genije nemoguće razumeti? Geniji su posebni ljudi, jer njihov naÄin miÅ¡ljenja je u neskladu sa trivijalnošću sveta sa kojim moraju da se suoÄavaju.
Ali Äak i geniji imaju povremenu potrebu da se obrate drugom geniju. I izvesno trpe istu muku kao i mi, obiÄni, jer ne znaju kako da se postave u odnosu na tu drugu posebnost. Ne uspevajući u nameri, genije na kraju ostaje usamljen.
U pesmi koja sledi, jedan genije se obraća drugom. Ovaj prvi je naÅ¡ao modus opstanka. Onaj drugi je sagoreo u želji da bude shvaćen. Onda je ovaj prvi sanjao susret sa tim drugim… I iz tog sna, rodila se ova pesma kao mogući modus obraćanja.
Ova pesma je rad genija.
Margita je pala u bezdan davno pre nego Å¡to je rezignirano napustila svet bez pozdrava. Sećam se kako je Jasnin drug Vlada A. priÄao, baÅ¡ uoÄi najvećeg koncerta EKV u hali “Pionir” u Beogradu, posle albuma “Ljubav“, krajem 1987. godine… Margita je pozajmila Korg sintisajzer od njega – jer svoj nije viÅ¡e imala – kako bi mogla da uradi svoj deo posla na koncertu. Bend je bio na svom vrhuncu, a ona je već bila na svom dnu.
Ta tužna, divna devojka dala je svoj život slabosti kojoj se priklonila zato što sredina u kojoj je živela nije mogla da je razume, pa je ostala apsolutno neshvaćena. Ona, koja je kao maloletna šiparica svirala koncert Stravinskog na Kolarcu, koja je bila pandan Ivi Pogoreliću i takođe imala otvoren poziv na konzervatorijum u Moskvi, koja je oduvala studije arhitekture sa visokim ocenama, koja je dala beogradskoj rock sceni onaj blend koji nije prepoznat nikad pre i nikad posle, završila je svoj život kao pseto samo zato što nije mogla da se snađe u svetu u kome niko ne ume da joj se obrati tako da ga ona razume.
Zoran Predin je Äovek koji je najpre mesom svoje duÅ¡e vredno, ali naivno hranio gladnog Franca, a kasnije pronaÅ¡ao sopstvenu harizmu u muzici i poeziji koje su van vremena, tokova i efemernih stanja. Nakon objavljivanja ove pesme, napisao je sledeće redove o njoj:
Neke proljetne noći sluÄajno sam na TV uhvatio kraj filma o bendu Ekatarina Velika, s kojim smo se upoznali, susretali i družili na koncertnim binama cijele bivÅ¡e države.
(…)
OÄigledno me je tragiÄna sudbina mojih glasbenih kolega do te mijere potresla, da sam te noći pod dojmom filma, sanjao, da sam sreo Margitu, ali da me ona nije prepoznala zbog moje kose boje srebra.
Slijedećeg jutra napisao sam pjesmu…
Tužna je ova priÄa o pesmi koja je nemuÅ¡ti pozdrav jednog genija drugom. Tužna je i pesma koju živi Zoran peva mrtvoj Margiti, možda želeći da samo ona može da Äuje taj glas, pa taman ga niko drugi viÅ¡e ne Äuo. Tužno je videti kako jedan genije deset godina prekasno pronalazi modus obraćanja drugom geniju i zbog tog kaÅ¡njenja, naravno, opet ostaje usamljen u svojoj reÄi.
Ova pesma je rad genija.