Kako sam kaže, njegovu sudbinu je, nehotiÄno, odredio stariji brat. Kao petnaestogodiÅ”njaka, odveo ga je na koncert rane postave grupe King Crimson. John Hackett je toliko bio fasciniran sviranjem Mela Collinsa na nastupu da je batalio sviranje gitare i preÅ”ao na flautu.
Danas, ako ne poduÄava uÄenike sviranju i ne uÄestvuje u razliÄitim projektima, piÅ”e udžbenike.
Äudna zverka, a? 
Sa snimanjima i nastupima sa starijim bratom krenuo je veÄ tokom sedamdesetih. Time se neÄemo baviti, mnogo puta smo ovde pominjali razne priÄe vezane za bogat opus Stevea Hacketta. “Malom Hackettu”, kako mu od miloÅ”te tepa prateÄi bend njegovog brata, bilo je potrebno tri decenije da snimi neÅ”to svoje.
A kada je krenuo, poÄeo je relativno redovno da objavljuje albume tako da ih je nanizao sedam komada do danas. Nisam ih sve Äuo jer se objavljuju na malim etiketama i u istim takvim tiražima. Ono Å”to sam imao prilike da presluÅ”am izaziva popriliÄan respekt, mada je u pitanju muzika koja bi se lako dala opisati kao moderna klasiÄna, sa elementima roka. Tu ne mislim na samo izvoÄenje, jer perfektno sviranje samog Hacketta i gostujuÄih muziÄara se podrazumeva, veÄ na njegovo ozbiljno kompozitorko umeÄe.
Njegov drugi po redu solo album, Checking Out of London (2005), bitno se razlikuje od ostatka opusa. To je rok muzika, popriliÄno specifiÄna. Jasno je da nije mogao previÅ”e da se odmakne od onoga Å”to je radio na albumima starijeg Hacketta, ali je rezultat izuzetno dobar. Pesme su kompaktne i bez preteranih instrumentalnih egzibicija. Umesto soliranja na flauti, sve je podreÄeno atmosferi i slojevitom zvuku. Nekako smirujuÄe, kao voda koja teÄe.
John je autor svih pesama, a veÄina je izuzetno dobra. IznenaÄenje je i to Å”to je njegovo pevanje viÅ”e nego ubedljivo. Ovo je album talentovanog & originalnog autora kakav se retko može Äuti.
Problem je Å”to niÅ”ta sliÄno nije snimio posle ovog. ProÅ”lo je veÄ deset godina, Å”ta Äeka?