In memoriam: Kalaf Ibrafim Afdal (1944-2015)

Prokleta da si, Ameriko

Državljanin Iraka Kalaf Ibrafim Afdal (71) preminuo je rano jutros na parkingu benzinske pumpe na autu-putu kod Paraćina, piše Blic. Afdal se prilikom ulaska u Srbiju predstavio kao državljanin Sirije. Od osoba koje su putovale sa njim saznajemo da je Afdal bolovao od raka na plućima. Po nalogu tužioca u Jagodini telo je poslato na obdukciju u Paraćin.

Ne mogu da se oporavim od ove male vesti. Ne uspevam da zamislim to zlo koje je nateralo nesrećnog Kalafa da, sa smrtnom presudom u grudima, krene iz svog Iraka i skonča na benzinskoj pumpi kod, njemu nekakvog, Paraćina.

Ljudsko pamćenje je kolektivno. Nekada knjige, a sada Internet, ništa drugo nisu do medijum kojim ga jedni sa drugima delimo. Danas, u tihu slavu Kalafa Ibrafima Afdala iz Iraka, delim sa vama jedno pamćenje Borislava Pekića, koji je umeo da nam ih priča bolje i lepše, u nadi da je Kalaf negde u okolini Paraćina uspeo da oseti, a samim tim i da nađe, slobodu.

***

PRIČA O TOME KAKO JE POMILOVAN ROBIJAŠ AHMET AHMETA AHMETI

Ahmet Ahmeta Ahmeti, osuđenik s Kosmeta, iz Prištine, bio je jedan od onih Šiptara koji su naše stražare bacali u očajanje. Nikad nisu mogli ustanoviti šta mu je ime, šta prezime, a šta pripada ocu. Prilikom prozivke za pakete oko njega je uvek bilo zbrke. Osuđen je, kao i većina Šiptara u Nišu, za ubistvo iz krvne osvete, na dvadeset godina, a izdržao tek tri. Nije izgledalo da ga dužina kazne brine, a ni skromne šanse da je preživi. Robijao je mirno, staloženo, nečujno kao i većina saplemenika. I kao većina sa poodmaklom tuberkulozom. Najzad je u teškom kazeokavernoznom stanju primljen u bolnicu, gde sam radio kao administrator, a ponekad i kao samozvani lekarski pomoćnik. O TBC sam dosta znao. I ja sam se u zatvoru razboleo. Spasla me je pošiljka streptomicina, tada novog leka, iz USA, sa Aljaske, zapravo, s reke Yucon. Ahmet Ahmeta Ahmeti nije imao nikog na reci Yucon. Lečenje calciumom, ležanjem i vazduhom, koji je možda lekovit u Davosu, ali teško u Nišu. Iako je hrana bila bolja nego mitrovačka, a od 1948. je prošlo nekoliko godina, pa su se i kazamatske prilike ponešto popravile, ipak je bila nedovoljna za njegovu bolest i njeno stanje. U paketima od kuće, kao i većina siromašnih Šiptara, dobijao je dvopek i luk. Prognoze su bile infaustne. Danima je ležao u prizemnom TBC odeljenju bolnice i umirao, izbacujući krv. Umirao je nečujno kao što je robijao. Sprijateljili smo se. Kada mu je bolje bilo, obično noću, sedeo sam na njegovom krevetu i slušao priče s Kosova. Jednog dana pitao sam lekara koliko mu daje. Ni mesec, rekao je. Iste je noći, kao da je za razgovor znao, Ahmeti poslao bolničara po mene. Kada smo ostali sami, rekao je tiho:

– Umirem.

– Ne umireš, Ahmete. – Rekao sam.ne gledajući ga u oči.

– Umreću. -Ponavljao je uporno.

– Nećeš, Ahmete.

– Nikad više neću videti moje Kosovo.

Ne znam šta mi je bilo. Obuze me prkos, inat, gorčina. Valjda i zbog sebe, svog bednog izgleda, psećeg života, izvesne boleštine izvesne sudbine, svih ovih godina u trbuhu skakavaca. U svakom slučaju, jedno od onih naprasnih misionarskih raspoloženja, za koje je pažljiv čitalac ovih uspomena već primetio da mi nisu donosila ništa dobro.

– Nećeš umreti, Ahmete. – Rekao sam odlučno. – Videćeš svoje Kosovo.

Ispričah mu kako sam jutros, službeno obilazeći sobu rekonvalescenata u Zajedničkoj zgradi, s lekarem svratio u.administraciju Uprave, tamo video prvomajski spisak za pomilovanje i na njemu njegovo ime. Da bih se osigurao, kazao sam da će ova odluka Skupštine obnarodovana biti tek za mesec i po dana, i molio ga da o tome nikome ne govori. Znajući da se s njegovim imenom uvek dešavaju neke neprilike, a i da u Nišu ima nekoliko ljudi iz njegovog fisa sa sličnim imenima, pitao me je kako to ime na spisku glasi.

-Ahmet Ahmeti Ahmeta. – Rekao sam.

-Iz Prištine?

-Iz Prištine.

-Rođen?

Znao sam kad je rođen. I to sam potvrdio.

Te večeri Ahmet Ahmeta Ahmeti ni reči više nije progovorio. Već sutradan počeo je da se oporavlja. Tokom prve dve nedelje prestao je da izbacuje krv. Tokom treće vratiće mu se san i malo od telesne težine. Četvrte će, posle dugog vremena, ustati iz postelje i bez ičije pomoći u klozet otići. A pete, na nedelju pred svoje “otpuštanje“, šetaće po sobi i sedeti na posteljama sunarodnika u živom razgovoru. Slutio sam da nije održao obećanje i da od njih prima poruke koje će odneti na Kosovo.

Lekar je bio zaprepašćen. Bilo je to čudo kome nije nalazio medicinsko objašnjenje. Rendgenski snimak nije otkrivao nikakvo poboljšanje. Naprotiv. Proces je rapidno napredovao, proždirući mu poslednje okrajke pluća. Ahmet Ahmeta Ahmeti nije imao više ništa čime bi disao.

– Šta vidite? – Pitao sam lekara u mračnoj komori. Pluća Ahmet Ahmeta Ahmetija svetlucala su u tmini poput izmrljane mesečeve kore.

– Mrtvaca. – Šapnuo je.

Tih dana pratio sam njegovo čudotvorno ozdravljenje s pomešanim osećanjem radosti i zebnje. Čas njegovog „pomilovanja“ neumitno se približavao, dovodeći me u nemoguć moralni položaj. Jer, ako ga je moja laž o slobodi vratila u život, istina da nije pomilovan može ga ubiti.

Noć uoči praznika i velikog događaja obojica nismo spavali. Ceo je zatvor, uostalom, kao i uvek u takvim prilikama, bio budan.

Sedeo sam na njegovoj postelji. Govorio mi je o svojitn planovima. O tome šta će raditi kada se vrati kući. Morao je da vodi računa o porodici kojoj je dužan krv. Za pomirenje je bilo malo izgleda. Ukoliko mi je, misleći na opasnost što mu je pretila, iscrno opisivao svoj život na slobodi, on je sve više ličio na – drugi zatvor. Razlika je bila jedino u tome što će napolju ovdašnja ograničenja sam sebi nametnuti. Izgleda da mu to nije smetalo. Ponovo će videti svoje Kosovo. To je za njega bila dovoljna nadoknada.

Čekao sam pogodan trenutak da mu kažem istinu, ali ga nikako nisam nalazio. Nisam, u stvari, znao kako da je kažem, kako svoju laž da objasnim. Odlučio sam da se ne pozivam na neko pogrešno shvaćeno saučešće, znajući da ga u trenucima razočaranja niko ne bi shvatio. Opet ću se poslužiti jednom laži. Reći ću mu da sam se ipak prevario u imenu. Na tako nešto bio je navikao.

A onda sam ispod postelje video njegovu robijašku vreću.

Sve do juče bila je prazna, jer mu je ono malo stvari s kojima je raspolagao stajalo u noćnom ormariću kraj kreveta. Sad je bila puna i uredno vezana. Bio je spreman za slobodu. Izgubio sam hrabrost.

Ništa nisam rekao.

Zakašljao se. Krv mu je linula na usta i poškropila čaršav. Otrčao sam po lekara. Uprkos njegovim naporima, krvoliptanje se nije moglo zaustaviti. Umro je pred zoru. Nisam dao bolničarima da ga pripreme za sahranu. Sam sam to učinio. Bio je to prvi mrtvac koga sam oblačio.

Pitao sam se kako bih se osećao da je do izliva krvi došlo pošto je od mene saznao istinu?

Ovako je, blagodareći srećnom slučaju, umro – pomilovan.

***

Počivaj u miru, Kalafe.