The ethical principles I care about are largely Kantian, but in a version that most philosophers consider as a significant reinterpretation of Kant. (EtiÄki principi do kojih držim su uglavnom kantovski, ali u obliku koju većina filozofa smatra znaÄajnim ponovnim tumaÄenjem Kanta), V. Rakić
Ima tome nekoliko godina kako su Deka Prase i Baka Prase slavili godišnjicu braka. Svakako, Mama Prase i Tata Prase su im kupili dogovarajući poklon „za odrasle“ (ne, nije to što mislite, sram vas bilo) – zgodnu malu stonu lampu. Pepa Prase se pokunjila kada videla poklon, a na mamino pitanje „Pepa, kako ti se sviđa poklon za Baku i Deku Prase?“ odgovorila je: „Pa lep je.“
E dobro, da malo Äujemo joÅ¡ jednu priÄu o tome kako je ljubav ovo i ono, pa da vidimo Å¡ta ćemo dalje.
Pa lepa je, Å¡to reÄe Pepa Prase. Nego. U svima nama (ili kome li već) dragoj Ljiljinoj „Politici“ od 17. aprila 2016. godine, pod naslovom „Na pomolu dizajniranje beba“, govorio je prof. dr Vojin Rakić, redovni profesor, nauÄni savetnik Instituta druÅ¡tvenih nauka, direktor Centra za bioetiÄke studije i Å¡ef Uneskove katedre za bioetiku za Evropu. Jasno vam je već: postoji odreÄ‘ena koliÄina titula koja, Äim se prevaziÄ‘e, odmah zove na proveravanje. Vidite iz priloženih linkova da je uvaženi dr Rakić sasvim odliÄno proÅ¡ao ovaj test: od Äetiri moguće, nedostaju jedino infomacije o fakultetu na kojem drži predavanja u okviru svog redovnog profesorskog posla. I dobro, 75% uspeÅ¡nosti je sasvim korektna cifra. A pravo govoreći baÅ¡ nije lepo Å¡to proveravam dr Rakića: spisak njegovih titula tako efektno izgleda, lepo zaokružen slavnim „Politikinim“ fontom, a ispod tako bombastiÄnog naslova, da je praktiÄno neukusno isprobavati njegovu istinitost.
Tema intervjua je jasna iz naslova: tehnologija izmene („editovanja“, kako piÅ¡e u tekstu) gena postaje sve jeftinija, Äime postaje dostupna „relativno razvijenom svetu“, u Å¡ta dr Rakić raÄuna i nas, pa Å¡ta god to znaÄilo, te samim tim postaje neophodno formirati miÅ¡ljenje o datoj temi. MiÅ¡ljenje obuhvata grana nauke bioetika. Kao bioetiÄar, dr Rakić razdvaja dve situacije: sa jedne strane tu su moralu nesumnjive mogućnosti biranja pola deteta ili njegovih oÄiju, dok sa druge strane stoji mogućnost biranja koeficijenta inteligencije, koja je „moralno nedopustiva“, zbog Äega bi na scenu morale da stupe „države, SZO i druge relevantne institucije, koje bi trebalo da iniciraju odgovarajuće regulative“.
Dalje priÄa ide u pravcu moralno sporne mogućnosti da roditelji svoju decu i pre roÄ‘enja prilagoÄ‘avaju sebi: da deGrase Tajson sebi stvori ćerku astrofiziÄara ili da gluvi roditelji dobiju gluvo dete. Kada se predispozicije usmeravaju ka cilju kojem bi roditelji uputili dete i bez genetskog dizajniranja dr Rakić ne vidi problem, dok je kreiranje deteta sa fiziÄkim ograniÄenjima kao deo procedure udovoljavanja željama roditelja moralno neprihvatljivo.
Dr Rakić zatim ukazuje na postojanje dve Å¡kole gledanja na bioetiku: konzervativnu i liberalnu. Jasno je i Å¡ta su im ciljevi: dok konzervativci, dominantno Amerikanci, zahtevaju potpuno tabuiziranje teme izmene prirode, dara od boga na kome se ne sme intevenisati, dotle liberali, pre svega Englezi, nalaze da smo moralno obavezni da poboljÅ¡avamo Äoveka i to na svaki mogući dostupni naÄin, bilo posle roÄ‘enja (de facto dopingom) i pre roÄ‘enja (genetskim izmenama). Obema se Å¡kolama dr Rakić suprotstavlja: po njemu priroda je moralno neutralna, te da nema prostora za razgovor o moralnosti prorodnog; doping od sporta eliminiÅ¡e „viteÅ¡tvo“; genetsko pojaÄavanje inteligencije (iako nije nemoralno) uvodi kompetetivnost u majÄinu utrobu Å¡to ne bi trebalo da bude smisao života.
I tako dalje.
StanoviÅ¡te dr Rakića je priliÄno ugodno, neÅ¡to sliÄno naÅ¡em, ili Äiji li je već, despotu koji voli Rusiju a poÅ¡tuje Evropu dok u isto vreme voli Evropu a poÅ¡tuje Rusiju. Moralno je neprihvatljivo ovo, pa ono, pa i neÅ¡to treće. I u sve u tom stilu. Ali nama, naÅ¡em ili Äije li je već, druÅ¡tvu bolno i hroniÄno nedostaje upoznavanje sa i poÅ¡tovanje prema fundamentalnim principima. Ne trebaju nam sasvim odliÄna miÅ¡ljenja multidisciplinarnih doktora sa pet poslova za koja ne znamo na Äemu se zasnivaju.
Dr Rakić je svakako za vakcinaciju i u tom polju je veoma Ävrst, ali on ne govori da je srž vakcinacije u Äinjenici da je to evolutivno uspeÅ¡na procedura koja nema miÅ¡ljenje o pojedinaÄnim jedinkama. A to se mora reći ljudima: postoji mogućnost neprijatnih posledica vakcinacije i vi morate vakcinisati dete. Bilo kakvo uvijanje telom, poza Äoveka kome se kaki, izaziva sumnju. Stvari su izvanredno jednostavne: postoji mogućnost neprijatnih posledica prelaska ulice i vi morate pustiti dete da je preÄ‘e.
Dr Rakić je pun priÄa o tome Å¡ta da ne radimo, ali te priÄe nam slabo pomažu u odgovoru na pitanje Å¡ta da radimo. Pre svega, bioetika svoj prostor za delovanje nalazi fundamentalno ukopanog u Hipokratovu zakletvu, odnosno u reÄenicu „Najvažnija će mi briga biti zdravlje mojega pacijenta.“ U prevodu, lekar je obavezan da pacijentu ponudi najbolje Å¡to može. Izmena gena nas uÄi da se približava dan kada će oni ljudi za koje danas mislimo da su zdravi zapravo postati bolesnici, hodajući infarkti, moždani udari i alchajmeri u najavi. Tako izmena gena postaje obaveza zdravstvenog sistema.
Ali, Å¡ta, u smislu izmene gena, znaÄi „zdravlje mojega pacijenta“? NaÅ¡a je civilizacija logiÄki postavljena na tri fundamentalne osnove, tri teorije za koje pretpostavljamo da važe uvek i svuda: kvantna fizika (u prostoru veoma malog), opÅ¡ta teorija relativnosti (u makrosvetu) i teorija evolucije. Ova poslednja je karakteristiÄna po tome Å¡to je ograniÄena samo na živa bića, dakle nas i one stvari oko nas koje imaju i mamu i tatu. Svaka, pa i filozofska, diskusija po pitanju živih bića, a pitanje dizajniranje živih bića jeste takva diskusija, mora teći u okvirima teorije evolucije. A kada tako postavimo stvari, problemi eksponencijalno narastaju.
Dr Rakić ne sumnja da je inteligencija prihvatljiv(ij)a osobina ljudi. On apriori ukazuje da je, Å¡to se tiÄe Homo Sapiensa, bolje imati viÅ¡e inteligencije. Pomalo napadno inženjering inteligencije opisuje kao mogućnost koja može doneti suÅ¡tinsku prevagu, neÅ¡to važnije od boje oÄiju, gomile sinova ili punoće frižidera. Ovo je veoma sporna Äinjenica (bez ikakve ironije na koju nas stvarnost sistematski nagoni, bez podsećanja na Äinjenice koje kažu da je Toma predsednik države, Aleksandar premijer, Ivica ministar itakodalje), priÄa za male mace, koju niko nikada nije dokazao. Složen je skup ljudskih osobina i druÅ¡tvenih okolnosti koje dovode do uspeha. Tvrdoglavost ili povodljivost, pamet ili srce, radoznalost ili posluÅ¡nost. Å ta je tu taÄno? Postoji li istina? Ko će da je ponudi? Ko će da odluÄi? Ko će da bude ubeÄ‘en u ispravnost odluke?
Mi moramo da budemo poÅ¡teni i da primetimo kako, iako je tehnologija izmene gena spremna za korišćenje, stav o poželjnim ljudskim osobinama nikako nije onoliko jednostavan koliko dr Rakić takvim pokuÅ¡ava da ga prikaže. Laka miÅ¡ljenja poput ovih iz intervjua ne pomažu niÄemu do liÄnoj promociji. A ovaj tekst je zapravo drugi intervju dr Rakića u kratkom vremenskom periodu, sa praktiÄno istim, lakonogim stavovima. U ovom naÅ¡em, ili Äije li već, okruženju bojim se da nastaje nova (bio)etiÄka gromada Äiji će mlaki stavovi, koji ne služe promociji fundamentalnih nauÄnih principa već iskljuÄivo liÄnoj promociji, doneti naÅ¡em druÅ¡tvu mnogo novog loÅ¡eg.