Svi mi imamo liste omiljene muzike, filmova, knjiga ili stvari koje su nam drage i za koje smo spremni da tvrdimo da bi ih poneli sa sobom na pusto ostrvo. Kako stvari danas stoje, pustih ostrva će biti sve manje, a nije sigurno ni da će ova naša lepa planeta preživeti, zbog onih koji su spremni da stisnu ono dugmence posle čega će se sve pretvoriti u prah i pepeo.
Ako do toga dođe, nikakve liste nam više neće biti potrebne.
U neka druga, romantičnija vremena, ženske su se nagovarale da pođu u ljubavnu avanturu, pa šta košta da košta. “End of the World” je jedan od prvih singlića koje sam imao i podseća me na vreme kada su devojke i ljubavni jadi bile za mene daleka budućnost. O tome šta je psihodelija nisam imao pojma…
Kada se pojavio debi album End of the World (1968) grčke grupe Aphrodite’s Child, niko nije mogao da predvidi njihov sjajan uspeh na probirljivom zapadnom tržištu. Slobodno se može reći da su svi bili zatečeni jer je grupa zvučala profesionalno, pesme su bile znalački napisane, a Demis Roussos je pevao “za dvojicu”. I, mada su ih novinari upoređivali sa sa u to vreme aktuelnom grupom The Moody Blues, ja nisam imao nikakvu dilemu – bili su bolji od njih.
Ono što ih je toliko razlikovalo od ostalih bili su mediteranski sentiment u pesmama koji se ne može imitirati i, svakako, Vangelisovi aranžmani koji su bili daleko ispred tog vremena. Ruku na srce, najbolji deo njihovog repertoara bile su laganice, savršene za tadašnje igranke i “stiskavac”.
Pesma “End of the World” ima čak i smislen tekst koji priča priču. Nije baš songwriterski napisana po današnjim merilima, ali ima početak, sredinu i kraj: “mogla bi da pođeš sa mnom na kraj sveta… al se nešto nećkaš… a mogli bismo da budemo zajedno dok se sve ne pretvori u dim”, sve uz neizbežne ptičice koje cvrkuću i šum talasa…
Slušajući je i danas, mada zvuči možda previše idealistički za živote koje živimo, mogu samo da konstatujem da ništa nije izgubila od svoje muzičke lepote. Dopušta nam da i dalje budemo sanjari…
Samo da neko ne pritisne ono dugme…