Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jedan lik je ispod ovog klipa na Cevki napisao komentar: “Ne zaboravite da dišete.” To upozorenje je bilo na mestu.
Za početak, nema tu šta veliko da se priča. Pustite ovaj video, pojačajte glasnoću zvuka, a ako osetite potrebu da đuskate, slobodno ustanite sa stolice i zanjišite kukovima.
A onda, kad budete drugi put gledali i slušali, pokušajte da se setite kad ste poslednji put bili svedok tolikog gitarističkog kapaciteta u jednom snimku.
A šta tu ima da se priča? Uzmeš gitaru i zaprangijaš… Osim činjenice da to baš i nije tako lako, ako želite da opstanete na tržištu i usput sačuvate zdrav razum.
Odavno se pitam kako da pristupim ovoj pesmi, sa sve kič-prologom, ne bih li je objavio ovde, a baš me je žuljalo da to uradim. Onda sam ukapirao da postoji samo jedan način.
Samo trenutak…
E, tako i nikako drugačije. U čelo. Kao što treba da bude sa prangijaškom muzikom.
“Pravio sam greške, ali ne one koje svet misli da sam napravio.”
Kada si u karijeri uradio sve što je moglo da se uradi, a pritom si napravio tek možda poneku omašku koja dokazuje da si samo ljudsko biće, tada zaslužuješ da ponekad zastaneš i osvrneš se, prosto zadovoljstva radi. Ali kad si takav umetnik da te kopiraju čak i najveći, a pritom ne gubiš tlo pod nogama i slavu si preneo na svoju muziku, a ne na sebe, onda poštovanje koje sledi nije moguće poljuljati nikakvim trendovima niti argumentima galame.
A preko svega, ako se svetu obraćaš samo onda kad imaš nešto da kažeš, tom svetu bi bilo pametnije da obrati pažnju na to što ćeš reći.
Posle mnogo godina, pronašli smo internet radio čiji link vredi zapamtiti pored onog koji odavno volimo. Predlažem da mu date priliku.
Džoni voli da čeprka stvari da bi više saznao. On je jedan od onih kojima đavo ne da mira, na onaj pozitivni način koji obeležava kreativne ljude. Imao je 11 kad je uz očevu pomoć sklopio računar “Galaksija”, a taj dečački entuzijazam ga ne napušta ni danas, kad ga nešto zainteresuje. Volim da imam takve ljude blizu sebe, tim pre što su veoma retki. Stotinu puta sam od njega saznao nešto korisno samo zahvaljujući tome što je on znao da je to predmet mog interesovanja, pa mi prosleđivao koristan link, komentar ili ideju.
Njegovo najnovije otkriće je počelo kaskadno da se širi. Dešava se ono što se pre dvanaestak godina desilo kad sam ja otkrio nešto slično: širi se krug zainteresovanih…
Elem, reč je o prvom strimu muzike posle voljenog Radio Paradise čiji link sam odlučio da zapamtim kao bookmark…
Ne volim sneg, odavno. Ali volim meditativnu muziku kad pada sneg.
I tako, gledajući u sneg koji pada kao da nam se sveti za nešto što nismo skrivili, ali smo svejedno krivi (neki to isto tvrde, ali nećemo danas o njima), pade mi na pamet da biti stariji ne znači nužno biti i pametniji.
Reč je o jednom svežem iskustvu koje neću moći tako lako da zaboravim, a hteo bih. Ali, prvo da uzmemo lek za sve.
And all my tears like water flown…
Ova pesma je teza nad kojom ću dokazati tu tužnu stvar o izostanku korelacije između starosti i mudrosti.
Postoje neka dekadentna mesta na kojima se ljudi ponašaju, zamislite ovu čudnu reč: uljudno.
Pre mesec dana ili koliko beše prošlo od onda, gledam snimak i ne verujem svojim očima: bura navukla prekomernu plimu na sever Jadranskog mora, pa se voda u Veneciji podigla preko jednog metra “iznad crte” i poplavila dobar deo grada. Ne, nije to čudno, jer se dešava često, bar jednom godišnje. Nego, na ulazu u neki restoran, do kojeg se dođe po nekoj skeli koja je iznad vode, osoblje deli gostima gumene čizme u veselim bojama, konobari su već tako obuveni, svi su u vodi do gležnjeva, ali restoran je pun k’o oko, nema slobodnog stola, raspoloženje je očigledno onakvo kakvo i treba da bude na prometnom mestu gde gladni postaju siti, a ljudi nemaju mentalni niti finansijski problem da ručaju u restoranu.
Drugim rečima, grad funkcioniše.
A onda pomislih: jebote, i ja razmišljam o glupostima. Pa kakva je to uloga grada nego da funkcioniše?
Nastavite sa čitanjem… “Grad koji funkcioniše. To mu je i posao.”
Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.
Na početku, pesnik kaže:
Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…
A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:
Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.
Zapravo, već je ispuzalo. Ali smo na to čekali preko trideset godina.
Kad neko za sobom ostavi četrdeset i kusur godina uglavnom besprekorne karijere, lako je ačiti se vrhuncima u tolikom opusu. Možete zamisliti, a ne sumnjam da su neki od vas i učestvovali pa znaju iz iskustva, kako među ljubiteljima muzike izgledaju rasprave “koji je najbolji album ili najbolja pesma tog i tog izvođača”. Rasprave često budu žustre, a na kraju sve završe bez zaključka, što i nije toliko bitno ukoliko je rasprava podržana slušanjem muzike. U tom slučaju svi su na dobitku, jer se slušala dobra muzika, a mišljenje svakako niko ne bi promenio, što ne umanjuje efekat zabave.
Međutim, šta se dešava ako rasprava krene s drugog kraja? Jeste li ikad raspravljali o najgorim albumima izvođača u čiju muziku se kunete?
Kod nekih retkih, loši tragovi postaju amanet za budućnost. Jedan od najvećih nije dočekao da čuje svoj najgori album sastavljen ispočetka, barem da bi se uverio da te ideje i nisu bile toliko loše.
Kako čovek može da prođe pri susretu sa ogromnim opusom nekog ko je pevao o stvarima o kojima drugi nisu imali muda ni da šapuću?
Juče se navršilo četvrt stoleća, prokletih 25 godina kako je Frank Zappa otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas u totalnom rasulu. I zbilja, kad gledaš šta je sve otišlo u vražju mater sa ovom civilizacijom od tog vremena, nije lako da podneseš sve to. Od globalnog otopljenja kojeg su u to vreme bili svesni samo pojedini naučnici koje niko, kao ni sad, nije hteo da sluša, preko silnih prirodnih, ekonomskih i političkih kataklizmi, pa do godine nastanka world wide weba, tehničkog entiteta čija veličanstvena ideja o hitroj raspoloživosti planetarnog kompendijuma znanja morala da ustupi mesto video klipovima kučića i mačića, te “nećete verovati šta se zatim desilo” informacijama o tome sa čijim bratom od tetke je koja plastificirana drombulja upražnjavala analni seks ispred kioska za kokice u Diznilendu.
Šta mislite, šta bi Frank Zappa danas imao da kaže na sve to?
You suck my blood like a leech, you break the law and you preach, screw my brain till it hurts, you’ve taken all my money and you want more… Znate li ko se još u to vreme usuđivao da se tako obraća glavonjama u izdavačkom biznisu? Niko.
Pre par nedelja smo išli u bioskop. Kad tako kažem, osećam se kao da živim u nekom velikom gradu u Americi: sednemo u auto, pa sat vremena vožnje do zabave… Do Zrenjanina, u multipleks u tržnom centru na zapadnom obodu komšijskog grada. Kikinda nema bioskop odavno – najradije ne bih da komentarišem onu sramotnu prevaru koju neki nazivaju bioskopom, reč je o vikend-improvizacijama projekcija na parčetu iskrpljene posteljine nejednake beline, uz jad od zvuka u pozorišnoj sali koju neka šačica sitnih bandita iznajmljuje na duge staze.
Sve u svemu, gledali smo film Bohemian Rhapsody, o kome se, ne bez razloga, mnogo priča.
Vozeći kući pustim drumom kroz novembarsku noć, utonuo sam u misli, ne razmišljajući mnogo o filmu, nego se prisećajući jedne večeri, takođe je bio novembar, pre skoro četiri decenije. Setio sam se svog prvog Queen vinila u fonoteci i čudnog odnosa koji sam imao prema njemu prvih nekoliko meseci što sam ga imao…
