Author: Grba

Nikad se ne zna

Američki rock’n’roll srednje struje je prepun pravih frajera, ljudi koji su ‘ladni ko špricer u svakoj situaciji, osim kad im je instrument u rukama. Tada postaju zveri. Jednog od takvih naročito gotivim: znate ga dobro i vi.

Budite slobodni da me nazovete subjektivnim, štaviše neobjektivnim, ali uz sav trud koji nije bio mali, a mi nije bilo teško da ga uložim, ja nisam uspeo da pronađem ni iole slabu tačku u karijeri tog mangupa. Najzad, Joe Walsh je čovek kojeg ne interesuje mnogo šta ćete misliti o njemu, a neka moja detektivska naglabanja njegove fonografije dovela su me do zaključka da je reč samo o trenutku u kojem bi on objavio nešto, kada je zbog nekog lokalnog konteksta bio trenutno omiljen ili neomiljen, pa bi ga dežurne kritičarske zamlate podigle u nebesa ili otresale kao blato sa cipela.

A za sve to vreme, čovek bi svirao kao da ne postoji sutra, a tu muziku promišljao i stvarao kao da je došlo krajnje vreme da neko zasuče rukave i pokaže svetu kako se to radi.

Nastavite sa čitanjem… “Nikad se ne zna”

Dan kad je muzika umrla

Danas se navršava šezdeset godina otkako je jedna avionska nesreća promenila kurs moderne muzike.

Žureći da stigne na odredište sledeće svirke i odmori se malo, Buddy Holly je te februarske večeri naručio avion četvorosed, da ga preveze iz jedne pripizdine u Ajovi na sledeće odredište logistički prilično jadno organizovane turneje po smrznutim državama američkog srednjeg zapada.

Taj let se nikad nije završio.

Nastavite sa čitanjem… “Dan kad je muzika umrla”

U potrazi za Mona Lizom

Ako je verovati čoveku, jedna cura iz Firence ga je startovala usred muzeja u Parizu. I on se toliko zbunio da nije znao šta da joj kaže, a posle joj je u snu napisao pesmu. Pa još jednu. I još jednu.

Carlos Santana je čudna voćka: njegovi meditativni uzleti su glavno pogonsko gorivo njegove muzike. A kako postiže te visine, već je drugo pitanje. Na početku beše mrak… Ne, to je iz neke druge pesmice: na početku beše meskalin sa pogrešnim tempiranjem, ali sa dobrim ishodom, pa je matična grupa mladog gitariste dobila vetar u leđa da od lokalne zvezde postane svetska megazvezda.

Ono što smo čuli na prva četiri albuma grupe Santana spada u nešto od najbolje latino-orijentisane muzike koju je američka scena ikad proizvela. Onda je Carlos malčice upao u manir, pa iako je bilo odličnih ideja u drugoj polovini sedamdesetih i tokom osamdesetih, nisu svi albumi bili vredni ozbiljnog razgovora. Devedesete ga nisu htele, pa se čovek najzad setio da napravi dužu pauzu. Ono što je pripremio potkraj veka predstavlja komercijalni vrhunac njegove karijere.

No, pare mu udariše u glavu i počeo je da se vrti u krug. Zbrka je trajala skoro dvadeset godina.

Poslednja vest glasi da je izgleda pronašao put iz vrzinog kola.

Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za Mona Lizom”

Ne odbacuj me

Vrli hroničari zbivanja su iskoristili svoje čestite podsetnike da nam skrenu pažnju kako vreme prolazi mnogo brže nego što bismo mi to voleli. Ne pomaže čak ni onaj relativistički stav da vreme, zapravo, ne postoji.

I tako… Juče beše pola veka od poslednjeg performansa Bitlsa pred publikom. To beše ono kad su se svi popeli na krov svoje upravne zgrade u Londonu i zasvirali pred malobrojnom publikom koju su činili ljudi zatečeni u kancelarijama i trenutno ne previše angažovani, filmska ekipa koja je pravila dokumentarac o Bitlsima i nekoliko članova porodica Velike Četvorke. Izgledalo je to baš ovako:

A onda, nedugo potom, priči je došao kraj.

Nastavite sa čitanjem… “Ne odbacuj me”

Fabulozno i apsolutno

Brate, odakle izvlačiš sve te ideje sve ove godine?

Odavno sam siguran, a ovog puta ću prvi put i reći naglas: ovaj čovek u sebi krije neki manijakalno snažan poriv. Njemu nije dovoljno da oduševi ili zbuni slušaoca: njemu je potrebno da ga šokira. I u tome je uspešan sve ove godine.

Za sve ove godine koliko slušam njegovu muziku, a potkačili smo se davno, kad je pre četrdeset godina objavio album Look Sharp! (1979), taj ludak ne prestaje sa provokacijama. U prvom ovogodišnjem paketiću iz Kalinjingrada, tetka mi šalje njegov novi album, a na ceduljčetu zakačenom na CD stajalo je samo ovo:

!!!

Nisam oklevao da čujem razlog za taj komentar, strpao sam CD u plejer. Sledećih četrdesetak minuta nisam mogao da dođem sebi.

Nastavite sa čitanjem… “Fabulozno i apsolutno”

Deset hiljada koraka

Deset hiljada reči stoji između nas
Deset hiljada divljih granica

U prevečerje projekta “Korni grupa 2019“, imam neki čudan predosećaj koji me sprečava da pohodim taj koncert. I zato sam doneo manje-više konačnu odluku da to neću učiniti. Da me ne razumete pogrešno: drago mi je što će se okupiti deo ekipe oko Bate Kovača, jer Dado i Boček su uz njega, a to nije malo. Doduše, ritam sekcija je otišla na Neko Bolje Mesto (Furda juna 2015, a Hreljac pre mesec dana) i tu se ne može pomoći, ali verujem da su zamene dostojne… Ali ne, hvala. Korni grupa beše, zapravo, dve grupe, a nije potrebno biti naročiti genije da bi se razumelo za koju od njih će biti mesta pred šarenom publikom za koju se ta ujdurma pakuje. Osim toga, Bata Kovač je dao neke izjave nakon kojih verujem da je upravo suprotno onome što je rekao… Meni na dušu ako grešim.

Međutim, nisam mogao da se ne setim nekih ličnih premotavanja istorije uživo. A onda sam se setio grupe sa najdužim stažom koju sam ikada gledao.

Sticaj okolnosti je hteo da je ta ista grupa odsvirala prvi rock koncert kojem sam prisustvovao u leto sad već pradavne 1978. A došlo je i do ponovnog susreta, generaciju i po kasnije.

Nastavite sa čitanjem… “Deset hiljada koraka”

Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate

Taj prelaz tempa iz Allegro u Largo jedan je od muzički najubedljivijih trenutaka koje je grupa Pink Floyd ikad pružila.

Šta može muzičar čiji kreativni vrhunac je pomeren iz impulsivne kreacije zanimljivih fraza u zonu metafizičkih digresija? Da li da se prepusti novoj struji, pa gde ga ona ponese? To bi moglo biti najzanimljivije, ali šta ako se izgubi kontekst? Tada se pretvaraš u prodavca magle i sumaglice, a možeš da se obratiš još samo onima koje svakako ne zanima šta imaš novo da kažeš, već plaćaju da bi sebe videli u tvom društvu. Takvi postoje i u onoj drugoj grupi konzumenata drugog scenarija nastavka karijere posle zenita – onog kad više ne plasiraš ništa novo, nego prevrćeš stare teme dok god ima onih koji su spremni da te teme konzumiraju, što je večito (ref. Đ. B.). No, šta onda? Provlačiš se zahvaljujući tome što takvima svakako ne možeš reći ništa novo, sve i da imaš, jer oni misle da su sve čuli i da sve znaju, pa nesposobnost da kvalifikuju novo maskiraju kvantifikovanjem starog.

Malobrojni hrabri umetnici pronalaze rešenja tako što rekonstruišu ogoljene stare ideje, pa ako su one još uvek vredne pomena, pakuju ih u nove kontekste. Takva igra je rizična, jer skliznuće u patetiku je više nego verovatno, ali moguća dobit je velika.

Jer tako stari sadržaji mogu da postanu nova remek-dela zahvaljujući novom ruhu i kontekstu.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate”

Crna kafa

Ona zaslužuje barem naklon poštovanja, ako ne i više od toga.

Humble Pie, u svim inkarnacijama i svim sastavima, sa svim sitnim varijacijama stilova tokom postojanja, spada u one grupe pred kojima se obično spontano javi ona blesava misao: a zašto ja tu muziku ne slušam svaki dan?

No, bez obzira na to što danas slušamo jednu od najljućih vokalnih interpretacija neverovatnog Stevea Mariotta, jednu od meni omiljenih iz opusa grupe, razlog što se danas podsećamo ovog snimka je drugi.

Ta devojčica sasvim desno.

Nastavite sa čitanjem… “Crna kafa”

Žive aveti noćnog Njujorka

Mogao je da provocira koliko hoće, nisam se primio na to. Osim u slučaju dve pesme.

Vrag će znati kako je počelo moje ignorisanje opusa tog čoveka. Slušao sam pomalo Velvet Underground u mladosti, onda kad je vreme da se stvari saznaju, no beše to tek toliko da im sam odredim mesto. Slušao sam i neke njegove solo radove. Obraćao pažnju na tekstove i kapirao vibraciju vremena koju je on uspevao da zabeleži kao niko pre njega, a mnogi posle njega – jer baš njega su mnogi hteli da kopiraju, a nekima je to čak i uspevalo.

Kapirao sam njegovo mesto u konstelaciji rock’n’rolla, ali što ono kažu hipsteri u NVO okruženjima kada nemaju muda da se potuku: nisam mogao da se složim sa njegovim metodama.

Nastavite sa čitanjem… “Žive aveti noćnog Njujorka”

Verujući u Scipionove dobre namere

Istorijski zapisi kažu da je Scipion Afrikanac bio pravdoljubiv, ali veoma zajeban lik. Zato je, valjda, nekakva pravda da mu se posveti ovakvo muzičko delo.

Da li postoji neka pesma, album ili muzičko delo koje biste odabrali da ponesete na pusto ostrvo? Nekada davno, kada sam znao mnogo manje nego danas, ja sam imao takvu pesmu. Vremenom sam shvatio da takav izbor nema smisla, a jedini dobar odgovor koji sam ikad čuo na pitanje “koju pesmu biste poneli na pusto ostrvo”, nekada davno je dao Kornelije Kovač, odgovorom: “Zašto pesmu? Poneo bih klavir.” Tako da danas više nemam pesmu za pusto ostrvo, možda bih poneo gitaru, ali bilo mi je mnogo zanimljivije da se izložim proveri: da li me ta pesma još uvek radi?

Slušajući ovu pesmu treći put uzastopce nakon što je nisam čuo barem deset godina, jedva i bivajući svestan da sam ponovo kliknuo na Play, do mene je najzad došlo da nikad nisam prestao da je neizmerno volim.

Nastavite sa čitanjem… “Verujući u Scipionove dobre namere”