Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jučerašnji klip je izazvao oštru reakciju, što mi nije bila namera. 
Uglavnom, red je da malo usporimo. Evo kako se broji od sto do jedan u stotinu filmskih isečaka.
Svaka čast autoru na trudu. Stvarno ponekad zavidim zamlatama. Zamislite samo: neko je imao dovoljno vremena i nije mu bilo mrsko da napravi ovako nešto…
Eksperiment nostalgičnog ukusa sa fotografijom od juče.
Stekle se dve teme, pa ne puštaju.
Najpre sam na nekom blogu video neke stare kolor fotografije: izbledele, oksidisale, krajevi potamneli, ali imale su neku neverovatnu draž. A onda, natrčao sam na neke fotografije Karlovog mosta u Pragu i sve mi se u trenutku vratilo… Uglavnom, poželeo sam da napravim neku fotku sa retro-efektom, pa sam iskombinovao neke LR presete nad jednom jučerašnjom fotkom koja mi se učinila prikladnom za taj posao. Rezultat je ispao začuđujuće blizak onome što sam zamislio.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (271): 26. decembar 2012.”
Tin soldiers and Nixon coming
We’re finally on our own
This summer I hear the drumming
Four dead in Ohio…
Četvrtog maja 1970. godine u podne, studenti Državnog univerziteta Kent u Ohaju su pokrenuli četvrti dan demonstracija protiv proširenja rata u Vijetnamu na Kambodžu, kao i protiv autističnog ponašanja vlade SAD. Tom prilikom, pripadnici Nacionalne garde Ohaja su pucali u studente i ubili četvoro. Javnost je zanemela. Neil Young je progovorio, i to odmah…
Iste večeri, Neil Young je sklopio pesmu “Ohio“, a pošto je u tom času bilo u toku snimanje nekih materijala grupe CSN&Y, sutradan su snimili pesmu. Do sledećeg jutra, manje od 48 sati nakon tragedije, kopije traka su se već nalazile u mnogim nezavisnim radio-stanicama i bile puštene u etar. U roku od nedelju dana, cela Amerika je znala tu pesmu.
Volite li film?
Jedan dokoni zamlata° napravio video-kolaž od 250 najboljih filmova (prema nekoj IMDB listi, pretpostavljam ovoj) i ugurao ih u video zapis koji traje dva i po minuta. Biste li proverili svoje znanje? Jeste li spremni da pokušate?
________
° Boktemazo: jesam li ja to otkrio novi pleonazam? Ili oksimoron? Da li je “dokoni zamlata” moguća kategorija? Pa mislim, ako se zamlaćuje nečim, onda nije dokon… ali da nije bio dokon, ne bi počeo sa predmetom zamlaćivanja… Ah, koliko pitanja, koliko pitanja! Glava će me zaboleti od pitanja!
Diptih: složen oblik.
Pošto opet nisam otišao u šetnju ulicama, dao sam sebi zadatak da u roku od pet minuta u svom dvorištu pronađem pet motiva zanimljivih za fotografisanje (ideja koju sam kupio pre dva-tri dana prateći jedan blog o fotografiji). Našao sam četiri, doduše jedan od njih se sastoji iz dve fotografije. Evo tog motiva.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (270): 25. decembar 2012.”
Za kašnjenje ove fotografije, kriv je Bekim Fehmiu. No, pročitao sam obe knjige, pa sam sad miran neko vreme. A ovo retroaktivno kačenje, ako ćemo pošteno, takođe je i retroaktivni rad. Valjda ćete uvažiti činjenicu da sam zamisao, objekat slikanja i plan obrade već imao na zicer kad sam postao svestan da od slikanja neće biti ništa. 
No, kako god, to jeste fotka za juče.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (269): 24. decembar 2012. (ret.)”
Bill Fay je čovek o kome nisam znao ama baš ništa dok mi moj pažljivi prijatelj Zoća nije skrenuo pažnju na njega. On je napisao doslovno ovo:
…Koliko velikih pesama je ovaj čovek napisao!!! Zanemarite pevanje i produkciju, slušajte muziku i tekst, biće vam jasno o čemu pričam. Šta li je ovaj čovek propustio u životu zato što ga je diskografska kuća odjebala…
Znajući da Zoća ne priča u prazno kada je reč o ovakvim stvarima – iza njega je više od 40 godina probiranja i pažljivog slušanja – potražio sam o čemu je reč. Prvi susret sa Billom Fayem je nešto prikladno za čestitku svima vama koji danas obeležavate Božić.
U vaše zdravlje, ljudi moji! Želim vam mir u duši.
A sad spektakl iz domena starog, dobrog i perverznog doba TV zabave: Amerikanac i Australijanac boksuju za titulu pred engleskom publikom.
Ovako nekako zamišljam aktuelnu borbu protiv korupcije: namešteno, besciljno i po zubima onog ko arbitrira.
Večeras slušamo pesmu sa albuma Feast of Wire (2003), koji iz mnogih razloga ima posebno mesto u mom srcu kada je reč o opusu jedne od najboljih grupa koje je izrodio žanr koji neki nazivaju americana ili alt-country, neki tex-mex (iako je bend iz Arizone…), neki indie rock ili indie folk, a zapravo jedino pravilno ime je: dobra muzika. Slušaj.
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za kasni sat: Valcer usred pustinje”
Verujete li onom što vidite? Znate li gde se šta nalazi nakon što ste dobro osmotrili? Znate li da se snađete u tako definisanom prostoru?
Perspektiva: otac i majka vizuelizacije.