Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Naslov je, dakako, parafraza: “Heart of the Sunrise” je poslednja i možda ključna numera na fenomenalnom albumu Fragile (1971) grupe Yes. Taj album, u paru sa sledećim Close to the Edge (1972), beše dah onoga što čistunci smatraju vrhom kreacije velikog benda u zlatnom sastavu Andeson–Howe–Squire–Bruford–Wakeman.
Verzija koju vam plasiram je nešto posebno. Više reči posle slušanja.
Danas zeleno, sutra crveno, prekosutra, je li, žuto.
Moraću da opet pogledam “Varljivo leto ’68”, nisam odavno. Imam DVD sa kioska negde u onoj gužvi…
Opet omot za bombonjeru? Nisam mogao da odolim…
Pokušavao sam nešto sa polumesecom, pride nešto sa noćnim scenama na ulici i dok sam se vraćao u kuću, uočio da oko vitražice na staklu ulaznih vrata postoji “prirodna” vinjeta. Nisam odoleo, nego sam štriknuo par komada. Ispade zanimljivo, pogledajte:
Danas slušamo jednu prelepu obradu: pesma “Dream a Little Dream of Me” potiče iz vremena kad se pesme nisu baš tako lako parkirale uz neko ime. Lutala je ta pesma celih 37 godina dok nije dospela u glas “Mame” Cass Elliot.
Da, znam da je mnogo verzija ove pesme. Za mene, Ella Fitzgerald je kraljica kojoj ova pesma zaista pripada (i mislim da joj nikada niko nije oduzeo taj primat), ali… Ali, Mama Cass je otpevala ovu pesmu kao nešto posebno, kao nešto toliko krhko da imate utisak kako će se polomiti ako li samo pokušate da dotaknete.
I zato ne dotičite. Poslušajte ponovo.
Pogledajte šta živ čovek ume da napravi u Photoshopu…
Predlažem strpljenje. Ako vam glasna zvučna podloga smeta, utišajte do kraja, nećete ništa propustiti.
Zaboravih jednu reportersku. Taman se namestila kako treba za ovo veče…
U subotu uveče, zapravo, beše i veselo i intenzivno – u dobrom društvu provod nikad nije loš. A između klope u Radničkom domu i točenog crnog u Maxu, prošli smo kroz dvorište Kurije, gde je nastupao Neša Galija. Iskoristio sam prigodu da slikam po kilavom svetlu ne bih li skontao šta mogu da dobijem u takvim uslovima. I evo jedne od uhvaćenih fotki.
Ove nedelje ćemo slušati neke uspešne pevačice svetske scene. Za danas biram jednu od retkih produkcija namenjenih MTV tržištu koje su mi ostale u dobroj uspomeni: pesmu “Sleeping Satellite” i danas volim ne manje nego u vreme kad sam je zavoleo.
Čudo jedno taj MTV. Pade mi nešto na um…
Sećate li se jet-man projekta? To je onaj ludi Francuz koji je ostvario svoj životni san da poleti nebom na krilima koja će biti motorizovana i aktivna na njegovim leđima.
E, pa stigao je čovek i korak dalje. Pogledajte ovo i verujte svojim očima.
Ko zna u kakvoj kombinaciji adrenalina, endorfina i ostalih telesnih bombi živi taj čovek. Deluje mi veoma zadovoljno.
Voće za večeru. I to u obliku porcije od milion kalorija…
Razgovor koji se često vodi između Jasne i mene: “šta hoćeš da jedeš”… Kako otopli, tako nam nije do neke klope, a posle nedeljnog ručka svakako nisam hteo da se izlažem dodatnom naporu u stomaku, pa sam još tokom turneje zbog nabavke izrazio želju za voćnom salatom u večernjim satima.
Sveopšte odobravanje predloga se polagano pretvorilo u hedonističku foto-sesiju koja je u par mahova prekidana da bi se otvorila još ova konzerva ili donele ribizle iz zamrzivača… A pred kraj, to je izgledalo ovako:
Hteo sam da završim nedelju u ritmu muzike za velike dečake, ali baš mi se ne da. Nakon što sam juče propustio da prokomentarišem stotu godišnjicu od rođenja Alana Tjuringa (i fenomenalni Google doodle koji je upriličen), ne mogu više da propuštam važne datume, nema smisla.
Elem, danas je 68. rođendan Jeffa Becka, velikog i značajnog gitariste, čoveka koji je imao svoj ne baš mali udeo u oblikovanju moderne popularne muzike. Današnja muzika za popodne je jedna od retkih prilika kada možete čuti Jeffa Becka da peva. A sa njim, eto žurke, peva i elita koja se zatekla na novogodišnjoj žurci kod Joolsa Hollanda.