Po prirodi stvari, popularna muzika je zamešateljstvo mnogo elemenata koji čine združenu celinu. Većina slušalaca nema potrebu da rastavlja tu celinu na proste činioce, što je sasvim u redu – najzad, važna je pobuda, a ne analiza – ali postoje i oni nesrećnici poput mene koji uvek, uvek, uvek upadaju u zamku potrage za odgovorima na pitanja koja nisu naglas postavljena. Mučno je to, često smeta, jer ponekad mi baš i nije stalo da znam više ili da promišljam o nečemu što možda i nije vredno takvog napora.
Da bi me takva muka zaobišla, primetio sam, potrebno je da me saleti barem neki veličanstveni trenutak – pojava od one vrste koju prosto ne mogu da tumačim, sve i da hoću, jer je nepojmljiva. Na primer, da čujem veličanstvenu pesmu u novom, besprekorno preciznom aranžmanu izloženom interpretaciji koja se opire opisivanju u svojoj jednostavnosti i savršenosti.
Problem je samo u tome što takvih trenutaka ima veoma malo. Zato su, valjda, toliko i neprocenjivi.
Nastavite sa čitanjem… “Ma, znam ja svašta, ali ne mogu uvek da postignem”
