Bile su potrebne doslovno decenije da najzad proverim o čemu je tu reč. Nije mi bilo lako da izdržim celu priču. No, krenimo redom: reč je o izvesno najhermetičnijoj numeri u opusu velike britanske grupe. Hajde da je prvo čujemo.
Ako ste savremenici ove pesme i istoimenog albuma, verovatno se sećate tog trenutka u istoriji muzičke scene: na pragu osamdesetih, punk obrazac se brzo izduvao. Iz te priče su pretekle one vrednosti koje su imale neki drugi argument osim sirovog i neartikulisanog bunta protiv establišmenta (zašto koristim baš ovu reč? Pogledajte antrfle na dnu ovog priloga). Dakle, Sex Pistols su pukli, a The Clash je preživeo. Svako je tražio svoje rešenje…
Nekim ljudima podrazumevano je da svaki odnos sa drugima predstavlja teren za antagonizam. Nije to mizantropija: to je, prosto, posledica činjenice da su takvi ljudi odrasli u svetu bez ljubavi. Nisu imali od koga da nauče kako da se ponašaju prema drugima. I onda, kad se desi neponovljivi trenutak susreta sa srodnom dušom, ti tužni ljudi ne umeju da se snađu. Propuste priliku koja je mogla da ih promeni za ceo život. A neke, pak, neprilika susreta sa emocionalno nedozrelima košta jako mnogo. Pogotovo one koji su se očešali o osobe koje svaki kontakt tumače kao naklonost.
Moguće je da ovu pesmu tumačim pogrešno, ali neću ni minuta više utrošiti na razmišljanje o tome. Tako sam je užljebio kad sam je čuo prvi put i tako je nekako zanavek ostala u mom poimanju stiha “little bird lit down on Henry Lee”.
So you finally got what you wanted
You’ve achieved your aim by making me walk in line
And when you just can’t get any higher
You use your senses to suss out this week’s climber
And the small fame that you’ve acquired
Has brought you into cult status
But to me you’re still a collector
Nisam mogao da se ne nasmejem na ove stihove. Da vam ih baš i ne prevodim ako niste vrlo sigurni sa englesdkim jezikom, jer nije lako igrati se stihovima jednog od najboljih songwritera koje je Engleska dala svetu. Reč je o tome da sam između redova teksta sledeće pesme prepoznao zadovoljstvo običnog života i uživanja u jednostavnosti koje taj čovek očigledno ceni više nego bilo šta drugo, pa se (i) zbog toga odriče one kojoj peva te stihove. To me, takođe, u sledećem krugu razmišljanja na istu temu, dovodi do teze o jednostavnosti kao važnom preduslovu i poželjnoj osobini genijalnih rezultata…
Nemaš šta da dodaš, nemaš šta da oduzmeš. Udara pravo u srce. Znači, to je to.
Ako ste redovan posetilac Suštine pasijansa, dobro znate koliko volimo muziku Davida Bowieja; nijedno drugo ime nije toliko puta upotrebljeno u ovoj rubrici. Štaviše, spontano smo otkrili da ta muzika najčvršći zajednički imenitelj različitih ukusa, navika i sklonosti osmorice Samuraja Skoja. I zato smo o Čoveku Koji Je Bio Umetnost govorili iz različitih aspekata, uvek potičući mogućnost da ostaje još nešto što se može otkriti i dodati u građevinu poštovanja prema tom opusu.
Voleo bih da vam ovog puta skrenem pažnju na fantastičnu sposobnost Davida Bowiea da izabere perfektne muzičke saradnike, takve koji će ostaviti trag koji prevazilazi autorski momenat, a da pritom niko nikome ne narušava integritet. Kao ilustraciju tog pogleda, iz arhive vadim numeru za koju se većina poštovalaca muzike Davida Bowiea bez zadrške slaže da je reč o jednom od najluđih instrumentalnih trenutaka u njegovoj veličanstvenoj muzičkoj zaostavštini.
Na stranu što je ovo jedna od najluđih solo partitura u istoriji rock muzike… Možete li poverovati da je ovo snimljeno iz cuga?
Juče je bio rođendan Johanna Von B Štulssona, apatrida koji obožava Homera, Broza i mali fudbal. A sutra je novi dan, onakav kakav dan na Plavom Kamičku obično bude.
Veliki pozdrav svim ljubiteljima demagogije 21. veka. Uz iskrenu želju da najzad i sami saznaju da je njihovo ponašanje opisano još pre 35 godina u najboljem lamentu Yu rocka.
Neki umeju da čitaju, ali ne čine to.
I to je mnogo gore nego da ne umeju da čitaju.
Dete koje ne čita je odrasli koji ne razmišlja. Odrasli koji ne razmišlja može da postane baraba, kriminalac ili mediokritet. Koji je od ta tri ishoda najgori, prosudite sami. Pomoći će ako se malo osvrnete oko sebe, pažljivo posmatrajući.
Danas slušamo muziku koja nije za one koji misle da je čitanje izlišno ili pak prevaziđeno.
Ponekad zaboli to što ne čitam kao nekad. Mada me mnogo više bole oni oko mene koji ne čitaju, a nemaju ni nameru.
Razni ljudi su jogunasti. Neki iz obesti, neki iz dosade. Neki su bolesni, ali nećemo danas o njima.
Više puta do sada, čudom smo se čudili kako u ovoj rubrici nikad do sad nismo pomenuli ovog ili onog. Nakon jednog interesantnog, mada pomalo bizarnog eksperimenta koji sam sproveo nad svojom fonotekom, mislim da imam odgovor na to zašto do sada, recimo, nikad nismo pomenuli grupu Kansas. Nismo se asocirali na njih, brate, nisu nam pali na pamet. A onoliko dobre muzike. Pa ko će sve da stigne… Ali, zna se: strpljen, spašen.
U seriji priloga o pesmama koje su postale slavne u tuđoj izvedbi, pa čak i učinile slavnijim druge izvođače, a ne one koji su pesmu napravili, danas se prisećamo jednog od najvećih hitova šezdesetih, a otkrivamo da estradne smicalice nisu stvar novog datuma.
Dakle, evo originala.
Hajde sad, neka podigne ruku svako ko je mislio da je ovo matična pesma grupa Creedence Clearwater Revival…. Ne, čekaj: biće lakše ako podigne ruku onaj jedan koji je znao da to nije njihova stvar.
Negde na putu ka ovoj jubilarnoj koordinatnoj tački u četvorodimenzionom prostorvremenu, zaboravili smo da primetimo da je svakoj posebnoj pojavi valjano učiniti zasebnu kalibraciju zrelosti. I sad, ni tamo ni ovamo: ne znamo jesmo li već punoletni u e-prostoru ili kao maloletni nemamo pravo čak ni da se izjašnjavamo o tome.
Bilo kako bilo, Suština pasijansa je rođena u ovaj dan i čas pre tačno šest godina, prilogom koji tradicionalno ponavljamo i ovde:
– * –
Hello, world!
Razvoj bloga je u toku. Tek se igram sa WordPressom. A kao da imam potrebe za žurbom…Uglavnom, to je to: rođen je. Uskoro će i da prohoda. A možda i da poleti.
– * –
Poleteo je, dakako da je poleteo. I pravo da vam kažem, više puta u ovih šest godina sam u glavi parafrazirao onaj pesnički trenutak Bore Đorđevića boktejeb’o nisam treb’o, da sam znao ja bi’ stao.
Ali, posle svega, kad svedem račun baš svega, trebalo je to učiniti, a da sam znao, učinio bih i pre. Jer, nisam se mnogo držao nijednog pravila osim više puta pomnjanog Pravila Koje Šef Nameće Svim Samurajima Skoja Kad God Nađe Za Shodno Da Naređuje A Samuraj Nađe Za Shodno Da Sluša Šta Mu Se Kaže Broj 00000000001, a koje glasi: “Šef ti izričito naređuje da postupiš po nahođenju.” Jer, pravi Šef zna da je važno narediti, pravi Samuraj Skoja zna da je važno poslušati, a svi zajedno se nosimo u pizdu m… se zabavljamo kao nikada. Znamo pravac, znamo brzinu, ma znamo sve, nego… Neoliberalizam, naš najveći protivnik (možda on i nije naš, ali mi njegovi jesmo sigurno), jači je od nas, pa nas povetarci nose u pizdu mat… u svim pravcima. A to sve naše raspoložive kompase (a imamo ih iha-haj!) čini izlišnim, štaviše mrtvim teretom koji preti da nas brže povuče na dno ako li samo potonemo.
Nije da nije, ima malo vode u potpalublju, ali držimo se na površini još uvek. Nekako.
Nije bitno to što naš kompas trenutno ne služi ničemu. Mnogo je bitnije to što mi kompas nismo izgubili.
– * –
E sad, taj osećaj da bismo potonuli kad bismo dozvolili da nas neko u kalupe stavlja neodoljivo podseća na onaj pogled Franca Biberkopfa kada neko od njega traži da razmisli o situaciji u kojoj se upravo našao.
To podsećanje, pak, uverava nas u to da razmišljanje valja praktikovati, iako je to danas toliko retka pojava da su mnogi koji su razmišljali na kraju otišli u pizdu ma… u penziju. Zato mi razmišljamo pažljivo, između redova, čak i onda kada ni o čemu nema šta da se kaže. Neki se čak i ljute kad ih upućujemo na pravi način čitanja naših tekstova, tako da smo razne napore u tom pravcu sveli na minimum, da izvinete na lambadi, zbog vas.
Zato se, valjda, i proredilo.
– * –
A oko mene su i oni kojima se nije pristojno obraćati u trećem licu ako su prisutni. Elem, vi, kojih ponekad ima manje nego što ima angažovanih autora, a koji ste se pred nekim prilogom znali zapitati “šta je sad ovo, suncetiebemžareno”, možda čak i ne primećujući da vas sam čin postavljanja tog pitanja odvaja od većine, često zaboravljate da Suštinu pasijansa čini četa mala ali zajebana, Osam Samuraja Skoja koji svoju privilegiju pisanja na ovom mestu upražnjavaju krajnje obazrivo (videli su šta se Šefu desilo kad je pregoreo objavljujući, pa su namah iskoristili privilegiju mudrih da se nauče pameti na tuđim greškama), ali znajte da se šunjaju prikrajcima i samo je pitanje dana kad će opet da grunu.
Bilo da komentarišete ili prećutite, vaš glas (koji do nas svakako stigne) dobro nam je gorivo za dalji rad. U mentalnim sferama, perpetuum mobile je moguć, kad već nije u fizici: jedni drugima dajemo energiju koja nas motiviše na neprekidno kretanje. Taj zamajac je davno pokrenut i još uvek se vrti živahno, iako to vama ne izgleda tako. Zasad nema znakova da će biti drugačije; ali valja da znate i to da je povremeno usporenje samo sinhronicitet ćutanja. Jer znate – uz svu dobru volju, čak i autori Suštine pasijansa imaju obaveze prema svojoj deci, svom stomaku, svom poslodavcu i šta sam ono još zaboravio. Ah, da: obaveze prema vodovodu, elektrodistrTibuciji, telefonskim kompanijama, internet provajderima, naftnoj privredi, ministarstvu prosvete, ministarstvu zdravlja, ministarstvu finansija i šta sam ono opet zaboravio…
– * –
Trivija: 6.929 objavljenih priloga za 2.192 dana. To je u proseku 3,1610401459854 priloga na dan, to je više od broja Pi za čitavih, mada nužno zaokrugljenih 0,0194474923956069.
Malo li je? Pogotovo ono 6069 na kraju: deluje nekako monumentalno. I nije bitno što NASA trajektorije putanja letelica proračunava samo sa pet decimala broja Pi (kažu, dobro je tako za održavanje softvera, a putanje se moraju korigovati, pa moraju): nama, kojima se lebac naš svagdašnji nalazi negde drugde, a Suština pasijansa nam služi da se voznesemo u pizdu mat… u visine nedostignute, treba bar 12-15 decimala da bismo se razmahali k’o goveda kako dolikuje.
Komentara je manje nego priloga, samo 6339, pa smo se poklopili ušima. A vi, piiii….šite kad stignete.
– * –
A to što opet neki izbori pokušavaju da se smeste u program proslave šestog dne obeležavanija roždestva tvojego, nije naša krivica. To su oni shvatili koliko smo mi važniji od njih, pa sad surfuju na našem talasu, pizda li im… sram ih bilo.
– * –
Brojaćemo i dalje. Pa dokle izdržimo.
(Simon Philips on drums.)
– * –
Misija Suštine pasijansa je da potakne na razmišljanje, a da pritom ne ugađa nikome, osim možda slučajno. Tako će i ostati dok god bude potrebno.
Obećavamo vam da nećemo dozvoliti da nas oduvaju. Jer, ako oduvaju nas, jao vama.
Srećan vam šesti rođendan Suštine pasijansa, dragi naši.
This is the end of the age of the innocent
One more game before they go
This is the end of the age of the innocent
What will we leave them with
Suppose we’ll never know
Ne, neću da se bavim politikom. Rešio sam da tokom ovog kruga političke groteske apstiniram od cinizma i zabijem glavu u svoju brigu. To što sam zabrinut za svoje dete i svu decu iz svoje okoline, druga je tema. Ovog puta se bavim fenomenom čoveka čiju muziku neizmerno volim i koji je relativno nedavno objavio pesmu pod ovim naslovom.
Poslušajte. Poslušajte lagano, strpljivo i bez ikakve predrasude, ako nije previše da tražim tri stvari u jednom pokušaju (i četvrto: pojačaj to malo, jebote!). Mislim da će se isplatiti.
Retoričko pitanje za danas glasi: kako je moguće da Jeffu ni posle više od pedeset godina na muzičkoj sceni (i preko sedamdeset na životnoj) nije ponestalo ni trunke entuzijazma da gura dalje, i to u onoj niši u kojoj je jedan i jedini, van svih kategorija?
Ali, posle svega, kad svedem račun baš svega, trebalo je to učiniti, a da sam znao, učinio bih i pre. Jer, nisam se mnogo držao nijednog pravila osim više puta pomnjanog Pravila Koje Šef Nameće Svim Samurajima Skoja Kad God Nađe Za Shodno Da Naređuje A Samuraj Nađe Za Shodno Da Sluša Šta Mu Se Kaže Broj 00000000001, a koje glasi: “Šef ti izričito naređuje da postupiš po nahođenju.” Jer, pravi Šef zna da je važno narediti, pravi Samuraj Skoja zna da je važno poslušati, a svi zajedno 
A oko mene su i oni kojima se nije pristojno obraćati u trećem licu ako su prisutni. Elem, vi, kojih ponekad ima manje nego što ima angažovanih autora, a koji ste se pred nekim prilogom znali zapitati “šta je sad ovo, suncetiebemžareno”, možda čak i ne primećujući da vas sam čin postavljanja tog pitanja odvaja od većine, često zaboravljate da Suštinu pasijansa čini četa mala ali zajebana, Osam Samuraja Skoja koji svoju privilegiju pisanja na ovom mestu upražnjavaju krajnje obazrivo (videli su šta se Šefu desilo kad je pregoreo objavljujući, pa su namah iskoristili privilegiju mudrih da se nauče pameti na tuđim greškama), ali znajte da se šunjaju prikrajcima i samo je pitanje dana kad će opet da grunu.
Trivija: 6.929 objavljenih priloga za 2.192 dana. To je u proseku 3,1610401459854 priloga na dan, to je više od broja Pi za čitavih, mada nužno zaokrugljenih 0,0194474923956069.
A to što opet neki izbori pokušavaju da se smeste u program proslave šestog dne obeležavanija roždestva tvojego, nije naša krivica. To su oni shvatili koliko smo mi važniji od njih, pa sad surfuju na našem talasu, 
