Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Civilizacija nam je donela mnoge pomagalice, ali uvek se nađe neko dovoljno inventivan da napravi bolje nego inače. Poput ovog lika.
Sad, neko bi mogao da se pobuni da tu ima previše delova, ali to su neki sitničavi ljudi koji vole da komplikuju stvari. 
Ponekad iznenadim samog sebe. Čuj: iznenadim… Večeras sam se prepao od rezultata koji sam proizveo.
Nisam ja ni dovoljno vešt ni dovoljno hrabar da se upustim u neku besnu ekskurziju eksperimentalne fotografije. No, ako bih rekao da se klonim toga, lagao bih. Rekoh već jednom ili dvaput: meni nije dato da fotografišem, nego da slikam. I moj ideal jeste slikanje; reči “slikati, slikanje” namerno koristim ispred “fotografisati, fotografisanje” baš iz tog razloga.
Ali, to je tako teško postići. Teško mi je da vidim to što je prilika. Do sada, takvi zapisi u portfoliju “jedna na dan” su se dešavali slučajno ili kao spontani razvoj neke ideje, pa “dokle stignem” (primeri: ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde). Nisu to nužno apstraktne forme, ali se mogu podvesti pod pojam slikanja pre nego što je to fotografija.
Nešto slično se desilo i večeras. Čeprkajući nešto po stolu i pomerajući predmete, ugledam nešto… I napravim sesiju od nekih dvanaestak snimaka. Tek u obradi se pokazalo da su samo četiri upotrebljiva, a da moram sam da izvedem efekat do kraja ako želim da ga dosegnem. Nije bilo lako, ali sam uspeo. I na kraju…. Previše pričam: bolje da vam pokažem fotku. Ta-daaaa:
U danu za nama, obeležen je 61. rođendan jednog od mojih omiljenih gitarista. Google neće napraviti doodle zbog toga, ali ja ću večeras bar malo slušati dobru muziku u to ime.
Phil Manzanera, veliki baja i aristokrata rock’n’rolla, rođen je 31. januara 1951. Sjajan muzičar i sjajan čovek, on oko sebe seje fantastične vibracije već četrdesetak godina, na radost svima.
A, da. Izvinjavam se. Možda niste info-hrčak kao ja, pa vam nije baš najjasnije ko je taj čovek. Situacija je htela da se on celog svog veka dokazivao isključivo svojim radom – i nikako drukčije. I zbog toga je moguće da niste čuli za njegovo ime.
Zato ste čuli za Roxy Music, zar ne?
Ovi idiotski cvikeri su bili zaštitni znak El Magnifica tokom sedamdesetih… Mada, njegov pravi zaštitni znak je bio i ostao Gibson Firebird (u raznim verzijama). Ta gitara danas postoji i u verziji Phil Manzanera Signature, ako znate šta znači takva čast…
Teško biste poverovali kakve se sve zavrzlame kriju u naravi tipične osobe koja je pod ovim znakom. To su veoma interesantne osobe o kojima tek prekasno saznate sve što bi trebalo.
DIMENZIJE – vatra/perverzija
OSOBINE – Oni koji žive u znaku pepeljare prava su slika vatrenog znaka: snažni, ali imaju vrlo ranjivu tačku; strastveni, ali nepouzdani; vole da dominiraju, ali nemaju strpljenja da miruju. Pre umetnici nego naučnici, takvi ljudi su svetski putnici u duši, elokventni u svakoj prilici i vešti da iskoriste trenutak. Međutim, najosnovnija osobina je snaga, što pomaže tim osobama da prevladaju nesklad koji postoji između dimenzija (vatra i perverzija nisu dobra kombinacija). Zato tipična pepeljara brzo nauči da kontroliše druge, koristeći pritom i urođenu harizmu. Nedostatak suptilnosti se odražava samo u ličnim kontaktima, što prečesto dovodi do nesuglasica, pa i razilaska sa drugima (raskid ortakluka, razvod braka, itd).
Tipična pepeljara je osoba koja voli da laže. Nisu to sitne laži koje se odnose na bliske ljude: naprotiv, to su neke kapitalne neistine koje služe svrsi i na kratke staze donose dobro onima na koje se cilja laž. Stoga su takve osobe popularne bez obzira na sve protivargumente, pa i na činjenice. Zato je pepeljara savršeni političar visokog ranga: što viša pozicija, to veći uspeh; uporni daleko stižu u tom miljeu. Nezgoda je sa Statičkim nadznakovima: oni su toliko nestabilni da su često preletači iz ideje u ideju, iz firme u firmu, iz partije u partiju. Najpogubnija stvar po osobu-pepeljaru je mirovanje: osim mentalnog nemira koje takvo stanje izaziva, često bi došlo i do poremećaja u odnosu sa drugim ljudima, čak do mere da se laž razotkrije. Srećom po takve osobe, snaga ih čini otpornim dok god se kreću u smeru koji su zamislile. Najčešće je to na uštrb svih ostalih: istomišljenici dobro prođu, protivnici nastradaju, a sledbenici skupo plate.
Nastavite sa čitanjem… “Horoskop Diotalevi-SP: 15. Znakovi – Pepeljara”
Bilo je još takvih; štaviše, mnogo njih. Ovaj se bar nije krio, nego je viteški padao pod sto.
Citat dana dolazi od velemajstora kafane, sunđera po ubeđenju iako novinara po profesiji i književnika po vokaciji; od čoveka koji je izmislio lek protiv mamurluka po imenu “smrt popodne“; od tragaoca za suštinskom istinom na dnu boce i pravog pregaoca na polju dosezanja olimpijskih visina u alkoholizmu.
Piši pijan. Rediguj trezan.
Ernest Hemigvej
Čak i u samouništenju, koje je kulminiralo grčevitim stiskom na oroz lovačke puške uperene u sebe, pobeđivao je. Empirijski je utvrdio da je lako umreti.
Život je ono što je teško, znao je čiča-Hemingvej.
Ne, ne mislim na poznatu pojavu da reči tokom čitanja prepoznajemo kao celine, što nam omogućuje brzo čitanje. Ovde se radi o jednom projektu: dizajner i konceptualni umetnik Ji Lee zadao je sebi izazovni zadatak da kreira sliku od reči koristeći samo slova te reči. Strogo pravilo te ideje je zahtevalo da se u dizajnu ne koriste nikakvi spoljni elementi.
A rezultat:
Projekat je ovekovečen kao knjiga. Primeri mogu da se vide ovde. A ako vas zanima više, možete videti jedno dugo predavanje koje je Ji Lee održao, snimak je ovde. Inače, on je u vreme ovog snimka bio kreativni direktor u Google Labs; sad je kreativni direktor u fejZbuku.
Da zaokružimo celinu sa tim čudnim orhidejama…
Tigar-kambrija je otišla Jasninoj mami, a ova druga, kojoj nisam uhvatio tačno ime, ostade kod kuće. Pa ko da odoli: morao sam da uslikam i nju. Poučen iskustvom teškoće slikanja one prethodne orhideje, pokušao sam linijom manjeg otpora: nisam se patio sa pozadinama, nego sam rešio da radim makro, pa da prvi plan izolujem oštrinom i, možda, malim popuštanjem kontrasta i zasićenja boje u pozadini.
I opet je bilo teško, jer je bilo teško naći kadar. Nije problem ni priči ni izoštriti, nego je kadar uvek zakrčen nečim; vizuelno izdvajanje jednog cveta je bilo praktično neizvodljivo. Šta je, tu je, rekoh sebi: zatvorio sam sesiju znajući da imam nekoliko dobrih kandidata. Ama, na kraju ispade glavno pitanje – umem li ja to da izdvojim kako treba? Ocenite sami.
Pokazalo se da je lako skliznuti u prejaku obradu. Muka živa. Jednog časa sam prekinuo sa obradom, znajući da bih mogao do jutra da menjam, petljam i drndam – što je znak da izvorna slika nije baš neka – potencijal za obradu je premali.
U tom svetlu, mada će se nekome učiniti sasvim OK, proglašavam mišn not akomplišd, jer znam da je trebalo mnogo bolje. Ostale su neke pouke, a najvažnija od njih jeste da se ne može očekivati da postprodukcija reši probleme koji su realno ostavljeni baš u nameri da budu rešavani “na stolu”. Postprodukcija služi da se unaprede svojstva već dobrog snimka, a ne da se od lošeg napravi dobar. 
Danas bi mu bio 65. rođendan, samo da nije onako strašno završio.
Steve Marriott, legenda britanske rock scene, rođen je 30. januara 1947. godine u Londonu. Bio je jedan od ljutih gitarista i pevača na čijim nastupima su prštale varnice – ili je barem to tako zvučalo. Obeležio je scenu radom u dve značajne grupe: Small Faces i Humble Pie.
Svašta se može ispričati, ali večeras to nećemo činiti. Opustićemo se i slušati dobru muziku.
Nastavite sa čitanjem… “Sećamo se velikog rokera: Steve Marriott”
Ovo je znak koji krije ljude sa velikim stvaralačkim nabojem, ali i sa vrlo nestabilnim karakterom da taj naboj iskoriste za dobro sveta.
DIMENZIJE – voda/glugenija
OSOBINE – Osoba u znaku kišobrana je rođeni zaštitnik, tutor i učitelj. Nameće sebi potrebu da služi kao lični primer i uvek pokušava da se istakne svojim rezultatima. Iako veoma komunikativna, takva osoba zapravo ima malo pravih prijatelja, jer nalazi za shodno da podigne zid oko sebe; neko takav neće težiti za prijateljima, nego za sledbenicima. S obzirom na visoku komunikativnost, osoba-kišobran kao najveće mane pokazuje drskost, iritantno nametanje mišljenja i sklonost ka flagrantnom odsustvu poštovanja prema nekim određenim osobama. Takođe, takve osobe su često nervozne, ali to pre ispoljavaju na sebi nego na drugima: izgriženi nokti ih često otkrivaju.
U lošem balansu sopstvenih težnji, osoba-kišobran je sklona da se opterećuje posebnim aspektima posla kojim se bavi. Ako je zanatlija, tražiće način da se pokaže kao umetnik; ako je inženjer, kišobran želi da stvori nešto više (da patentira nešto novo ili barem da napiše knjigu o predmetu svoje struke). Ako je umetnik, kišobran će vešto prodavati svoja dela i performanse. Zbog toga, takve osobe zahtevaju veoma veliku slobodu delovanja; pruži li im se tako nešto, daće maksimalne rezultate koji prevazilaze očekivanja. Međutim, ako su došli iz grupe Dinamičkih nadznakova, osobe-kišobrani nemaju dovoljno strpljenja da se bave kombinatornim delatnostima (šah, programiranje, enigmatika, kvizovi) iako bi, inače, mogli da pokažu dobre rezultate na tom planu. Prosto, mesto ih ne drži, skloni su odugovlačenju i, potom, brzeljanju kako bi odgovorili na rokove koji su im postavljeni. Ako su posredi Statički nadznakovi, valja da izbegavaju poslove koji podrazumevaju odgovornost za druge (vozači autobusa, turistički vodiči, vaspitači, treneri i slično).
Nastavite sa čitanjem… “Horoskop Diotalevi-SP: 14. Znakovi – Kišobran”
Eh… Zaslužio je mnogo više. Makar da ga se setim na vreme, a ne ovako. On bi mi oprostio, a vi kako hoćete.
Prekjuče, u subotu, beše šest godina kako je Duško Trifunović otišao da piše i govori stihove serafimima. I sad kad pomislim, da je napisao samo pesmu “Tajna veza” i nijednu drugu u životu, bilo bi to dovoljno za poštovanje. A bio je velik i plodan autor prave poezije koja je bila u duhu vremena: lako se čitala i još lakše prihvatala, što je odlika samo najboljih pesnika. A tek sarađivati sa rokerima – pa još sa Bijelim dugmetom, dugo vremena jednom ozbiljnom firmom na polju rock’n’rolla u onoj Jugoslaviji – e, pa trebalo je imati petlju za to. Kako da ga ne poštuješ…
U poeziji Duška Trifunovića je bilo nečeg čudno istinitog što sam jako voleo. Imam negde jednu njegovu knjigu, moraću da je pronađem i prelistam posle, uh, bolje da ne kažem koliko godina… Nego, ja bih da se setim jedne druge Duškove pesme.
Grešio sam mnogo, a sad mi je žao
Što nisam još više i što nisam luđe
Jer samo će gresi kada budem pao
Biti moje delo – a sve drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam
Leteo sam iznad vaše mere stroge
Živeo sam grešno, još ću, ja se nadam
Svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
Grešio i za sve vas koji niste smeli
I sad deo greha mog niko od vas neće
A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.
Prva strofa je savršen epitaf. Nema više šta da se kaže. A i ne treba, ako ćemo pravo.