Author: Grba

Postavljeni zadatak: ilustrovati momentalno raspoloženje u nekom prenesenom značenju.

Povremeno čitam neke blogove o fotografiji, a tamo ljudi koji se vasceli dan bave samo fotografijom raspravljaju o temama o kojima ja mogu samo da sanjam, jer uglavnom ne mogu da posvetim fotografiji više od jednog do dva sata na dan – a i to tek u doba dana kad sam već umoran.

Pre nekoliko dana, čitao sam o vežbi koju je jedan fotograf postavljao sebi kad god nije znao na šta da usmeri kreativni momenat: trebalo je da nađe nešto što opisuje njegovo trenutno stanje, razmišljanja ili, prosto, ideju koja se spontano vrzma po glavi.

Danas sam proveo četrnaest sati u stolici, sa tek dve ili tri kratke pauze: oduživao sam posao koji je čekao da se smilujem, doslovno, celog leta. Da se ne bih brukao uvodeći jedan sajt neažuran u novu sezonu, potrošio sam ponedeljak da uradim sve što se nakupilo od juna… I kad sam završio, setio sam se da imam još jedan takav posao, za koji će mi trebati barem stotinjak sati rada dok ga ne dovedem u željeno stanje. U času kad sam pomislio na to, pade mi na pamet jedna krilatica iz srpskog mitološkog rečnika (nadskup tzv. srpskog poslovnog rečnika, sadrži nekolko hiljada odrednica); neću je ponavljati ovde, nije prilično. U ruci sam držao grafitnu olovku i… Setim se prave ilustracije.

Nisam bio ni strpljiv ni voljan da motam atmosferu u samom snimku; to će biti posao za dogodine u ovo vreme; plan za sledeće leto je da napravim improvizovani studio. Umesto toga, potražio sam neki od Lightroom preseta koji bi mogao da pomogne dobijanju optimalne atmosfere. Jedan od njih, vrag će ga sada znati koji, izvukao je teksturu papira na videlo i to je bilo to. Onda sam poslao u večna lovišta sve boje osim narandžaste, još pride pojačao tu preostalu boju – i dobio tačno ono kako se osećam; isijavam vrućinu i slomljen sam. Mišn akomplišd.

Baš bih mogao malo da izađem iz kuće ovih dana… Ako stignem. Srećom, zahladilo je.

Opet asocijacija na fotku od pre dva dana. Zaista slučajno: kako sam mogao da propustim priliku?…

Jedna nevelika ekipa poštovalaca dobre muzike se ponekad okuplja u privatnom aranžmana. Kako kad, kako gde, muzika je samo lajtmotiv druženja, a prava suština je u opuštenoj atmosferi i veselom druženju, gde uvek vrcaju vesele teme i razna začikavanja, pa smeha ima na pretek. A toga nikad dosta.

Miki je poštovalac tradicionalnih vrednosti, pa centralno mesto u njegovoj muzičkoj sobi zauzima čestita kolekcija vinila u kojoj, dakako, uvek ima zanimljivih ploča za slušanje. A gramofon, jedan klasični Technics, karakterističan je po obliku i boji tonske glave (iliti zvučnice); i kako sam mogao da odolim… Ekipa zna za moj projekat “jedna na dan”, pa su tokom moje sesije padali komentari, i navijački i oni drugi, te sam jedva nekako sabrao pet minuta mira. A rezultat, posle nešto malo naknadne obrade:

Izvedba je bila jednostavna: zgrabio sam LED lampu koja se zatekla na stolu, njome sam osvetlio zvučnicu sleva, slikao stabilno oslonjenm aparatom tokom spore ekspozicije. U postprodukciji sam isekao kadar u razmeri 16:9, oduzeo sve boje na slici osim na vrhu zvučnice i na etiketi ploče, malo dodao srednje svetlo i zatamnio najsvetlije, uveo malo vinjetiranje da bih vas uveo u sliku – i to je bilo to.

Uzgredna beleška: čuo sam neku opaku dreku iza sebe dok sam završavao sesiju. Kad sam se okrenuo, video sam Mikija kako fotografiše Džigija koji fotografiše Marinka koji je fotografisao mene. Eto ti detinjaste družine dok si dlanom o dlan…

Hoćete li opet pitati koja je to ploča bila? E, pa ova! Fenomenalno remek-delo!…

You just picked up a hitcher
A prisoner of the white lines on the freeway

Ova fotka je sasvim slučajno na istom tragu objekta kao i prethodna. A atmosfera ni približno ista.

Bili smo u poseti prijateljima, a oni imaju prelepo dvorište u kome je noćno osvetljenje izvedeno baš kako valja. U kombinaciji sa čestitom količinom zelenila na sve strane, utisak je izuzetan. Pravo mesto da iskušam noćno fotkanje iz ruke.

Da bih mogao da izvedem fotku koju vam prikazujem ovog puta, bilo je neophodno da uključim spot metering, tj. merenje svetla unutar jedne tačke koja ne pokriva više od 5% slike; ostalo se ignoriše. Trik je bio u tome što kad sam merio direktno u sijalicu, ostatak fotke je bio potpuno crn; valjalo je da nađem neku “meku” tačku koja pokriva delom svetlo, a delom pozadinu – i tad sam dobio ukupni osvetljaj koji je bio primeren sceni.

Na rezultujućim fotkama koje su uspele, malo od najsvetlijeg dela je bilo pregorelo, što sam lako ispravio u Lightroomu; a najtamniji delovi su lako izvučeni blagim dodatkom svetla. U ovom pogledu, Lightroom toliko lakše rešava probleme u odnosu na Photoshop da je van diskusije kako treba raditi da bi se problem rešio za kratko vreme.

Najzad, istrpeo bih i pretekle (u kontekstu moje opreme – nezaobilazne) omaške, jer atmosfera je ipak pogođena iz prve. A s obzirom na to da sam do kraja uspešno rešio ukupno svetlo, što i jeste bio ključ scene, to proglašavam: mišn akomplišd!