…a pritom ne smoriti i naše i njihove?
Cela panorama (takođe smanjena sa 30000×2000) je ovde.
Author: Grba
Most uzdaha
Cold wind blows
The Gods look down in anger on this poor child
Groteskno koliko to samo može da bude tamo gde tržište predstavlja važniji faktor ocenjivanja od snage neke ideje, najvažnija numera u karijeri velikog gitariste je zamalo postala usud te karijere.
A šta se to dešavalo te 1974. godine u karijeri Robina Trowera?
Semafor koji se prepoznaje
Hajde sad, lepo priznaj ovim dobrim ljudima zašto si uvek preskakao tu pesmu kad si slušao “Heroes”
Sula vie dilejo… A ne, to je neka druga, 600 km istočno. Ova nema tekst.
Nisam se zabunio, ali nisam ni očekivao da će atmosfera onog Berlina čekati na mene četrdeset godina (ili barem 25, otkad čekam da recikliram propali plan za pohod leta 1991). Zid je srušen i to je to: Berlin je opet jedan, ceo, živ i živahan, nosi svoje ožiljke sa tihim dostojanstvom. I tu postoji još nešto. Ispod svega se krije nešto što bih verovatno uspeo da otkrijem, samo kad bih imao malo više vremena.
Ovako, čini mi se da mi stalno izmiče za jedan korak… A možda mi se samo čini da to nešto još uvek postoji.
Grmljavina koja još uvek traje
Od koga su Jimmy Page i Jeff Beck tokom šezdesetih naučili one rifove i posejali ih po Ostrvu, to znamo. Na početku evolutivne lestvice se nalaze Elmore James i Robert Johnson, vezni igrači prvog derivata su bili Bo Didley i Chuck Berry, a kad je Buddy Guy pokazao da je dozvoljeno sve to raditi i malo glasnije, bez nužnog održavanja čistog tona, nije bilo kraja radosti celoj generaciji gitarista.
Međutim, nešto je nedostajalo: nemoguće je da su i Page i Beck odjednom ukapirali kako da naprave onaj zvuk gitare koji podseća na struganje kožnim cipelama po šljunku, pa ma kakve fraze da se sviraju. Kombinacija gitarističkog stila koju su ta dvojica izneli iz grupe The Yardbirds i odveli na viši nivo u grupama koje su potom oformili svakako je bila revolucionarna. Elementi tog stila, međutim, nisu bili originalni. I jedan i drugi kao ključni uzor u stvaranju svog zvuka navode istog čoveka. Ovog.
Metež naš svagdašnji (6): Samo reci da je umetnička
Metež naš svagdašnji (5): Nema ko da skine staru firmu
Davno prošlo vreme
Turn, turn any corner
Hear, you must hear what the people say
You know, there’s something that’s goin’ on around here
The surely, surely, surely won’t stand the light of day, no…
Pokušavam da se obuzdam. Da se ne raspišem kako ja to umem. Jer, ne bi trebalo: ne mogu ništa pametno da kažem kad prevale emocije. Elem, pokušavam da sastavim neke pokidane niti davno prošlog vremena, onog koje ostaje kao sećanje, ali već tako okoštalo da više nisam siguran da li je to isti čovek. Kao da me samo muzika drži na gomili.
Muku mi olakšava ruka u mojoj ruci: uvek ista, malena spram moje šake nalik lopati, meka i nežna.
