Author: Grba
Duga naopačke
Biblijsko crna
Kada je pre neko veče Efi skrenuo pažnju fejZbučne bratije na ovu izvedbu legendarne pesme, za koju inače nisam znao, milion mi se stvari skupilo u jednu tačku. I nisam znao kako će se završiti, osim da odmah moram da napišem nešto o tome. Hteo sam da zahvatim sve odjednom. A ne može se sve odjednom. Bar ne kad je reč o ovakvoj muzici.
Predlažem vam pažljivo i skoncentrisano slušanje, a potom da se latite istraživačke misije u svim smerovima koji vode od ovoga. I nemojte se začuditi kada utvrdite da tih smerova ima mnogo. U međuvremenu ću vam dati par putokaza, da vam ubrzam prve korake u potrazi.
Auh, jebote. 
Nijedna staza ne vodi tamo
Imam za vas jednu molbu: da biste čuli sledeću pesmu onako kako dolikuje, potrebno je da se potpuno opustite, po mogućnosti da vam niko ne smeta, tako da možete da se prepustite pesmu čije reči, vrlo verovatno, uopšte nećete razumeti. Osim u onoj ravni gde prestaje jezik.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Slučaj Gejfurf (ili Kako me je jedna fotka napustila i otišla da živi neki svoj život na Mreži)
Čisto i lagano
There once was a note
Pure and easy
Playin’ so free, like a breath rippling by
Ne pamtim one feng šui krilatice kojima nedozrele osobe zagušuju društvene mreže; svoj deo tereta – Andrićeve “Znakove pored puta”, Mešinu “Tvrđavu” i Dučićevo “Blago cara Radovana” – apsolvirao sam u rano doba. Posle toga, prepustio sam da me oblikuje rock’n’roll u svim mogućim oblicima. Uživao sam u samoj muzici, a vremenom je do mene počela da dopire i ideja. Klackalo se to tako neko vreme između muzike i teksta, dok nisam došao u neke zrele godine, kad sam najzad stekao pravo da se opustim i prepustim talasima prostih utisaka. No, jedna od onih krilatica mi se javila nedavno, kad sam onaj period dremuckanja u udobnoj fotelji popunjavao slučajnim izborom muzike na Cevki, po sistemu “gde stignem”.
Nabodem, tako, ovu pesmu.
Čekaj bre malo! Pustim ponovo. I ponovo. Mislim da sam pustio i četvrti put.
I setim se one, ko zna čije, misli da je najmučniji onaj teret koji se lako trpi, a teže bude drugima oko tebe nego tebi – teret predrasude.
Bicikl, jesenja senka i jedan ne baš druželjubiv pas
Ko ti je taj gaučo, prijatelju?
Look at you, holding hands with the man from the Rio.
Ne znam s koje strane da započnem ovu priču. Ama, đavo da me odnese ovako ludog ako umem da objasnim zašto sam se zakačio poslednje meni značajne slike o bendu čiju važnost ne mogu da vam opišem u malo reči. Jer Steely Dan nije lako opisivati: to nije trivijalan bend. I sad, preko svega toga, još ja našao da komplikujem stvar izbegavanjem da ovu priču ispričam redom, kao što sam ranije planirao.
Ali, nisam kriv za to. Ispričaću vam sve na kraju.
Ne mogu čak ni da kažem “sledeća numera je jedna od najlepših pesama grupe”, jer ja tim epitetom kitim barem polovinu onog dela opusa grupe koji neizmerno volim, od prvog autorskog albuma Can’t Buy a Thrill (1972) do sedmog Gaucho (1980). Slušamo upravo naslovnu numeru sa tog, poslednjeg u nizu jedne od najuglednijih autorskih karijera u rock muzici tih romantičnih sedamdesetih. Ima, doduše, i onih koji odbijaju da prihvate Steely Dan kao rock’n’roll, nego su kategorični da je to jazz rock; ali, to je već neka druga priča. Aman, tu muziku su čak nazivali yacht rock! Uostalom, jebeš žanrove: ovaj žanr se zove “muzika grupe Steely Dan” i meni je to dovoljno do kraja sveta.
