Author: Grba

O čemu ti to pevaš, čoveče božji?

Osamdesete nisu volele klasične rokere. Sve je izgledalo kao da je neko negde rekao “e, sad mora ovako” i sve je u velikim i odlučnim koracima otišlo u božju mater. Snalazio se kako je ko umeo, neko je plivao, neko se udavio. Najbolje su prolazili oni koji su počeli u tom referentnom okviru, pa su se odmah ugnezdili u pravila koja je nametnuo MTV. Oni koji su pretekli iz nekih drugih vremena su se slomili ili preživeli. Naknadnim uvidom uočavamo da je većina klasičnih rokera doživela svoje kreativno dno baš tih godina.

Čak ni to nije najgore. Najgore je to što se i danas, preko tri decenije kasnije, javljaju ljudi koji pokušavaju da me ubede da je to muzika poput ove imala nekog smisla:

A, jebote. O čemu se radi u ovoj zavrzlami?

Nastavite sa čitanjem… “O čemu ti to pevaš, čoveče božji?”

Može to i tako, zar ne?

Malo je ljudi na ovom svetu koji su mogli da se pohvale sviranjem na telefonskoj centrali… Dobro de, nije to bila telefonska centrala, ali nemojte mi kvariti štos.

I tako… Taman sam hteo da napišem tačno sledeće: “Znam da smo legendarnu pesmu “Lucky Man” već slušali, ali nema veze…” – kad sam, na sopstveno veliko iznenađenje, utvrdio da zapravo u ovoj rubrici nismo slušali tu pesmu. Kako je to moguće, nisam baš sasvim siguran, ali eto, dešava se. Međutim, ovo danas svakako ne kačim zbog pesme, nego zbog…

Lakše mi je da pokažem nego da objasnim. Ono što je bitno u današnjem snimku počinje posle pet minuta.

Sad razumete, nadam se.

Nastavite sa čitanjem… “Može to i tako, zar ne?”

Uzbrdo unatraške

Ponekad sve deluje naopačke. Možda je to stvar pogrešne tačke posmatranja, ali moguća su i druga objašnjenja.

Nije što je ponedeljak. Nije ni što oko mene vlada sveopšta apatija. Nije ni što sam pomalo umoran od života u Danu mrmota. Nego mi je što se svako malo nađe poneko da me ubeđuje kako je sve u redu.

Dobro je da postoje takvi. Podsećaju me na to da još uvek imam koliko-toliko normalan pogled na svet.

Nastavite sa čitanjem… “Uzbrdo unatraške”

Ulenjili se

Građevinu drže stubovi i grede, a ne fasada. Isto tako, ključne komponente zvuka nekog benda nisu nužno one koje najpre prihvatite vizuelno.

Prošlo pola deset, ja još uvek u krevetu; odocnio sinoć poprilično. Zvoni mobilni: Zoća Peacock. Hm: ne bi on zvao bez razloga, on i ja drugujemo preko četvrt stoleća u nekim sajber-pripizdinama, navikli smo da se čitamo češće nego da se čujemo.

– Alo, hombre!
– Šta se radi?
– E’o, još ležim.
– Čuj, zaglavio sam sinoć nešto, odjutros glava ne radi, nisam ništa napisao za danas.
– I ti si se ulenjio kao i ja? Dešava se. Ama, bez brige: pokriću ja. Nećeš verovati koliko se moj prvi zicer za pisanje u naslovu poklapa sa ovim stanjem…
– Znači, da ne brinem?
– A kad smo mi imali razlog za brigu?
– To volim da čujem. Aj, pozdravi kod kuće!
– Take it easy, hombre!

Ponekad tema legne k’o budali šamar…

Nastavite sa čitanjem… “Ulenjili se”

Na plaži

I need a crowd of people
But I can’t face them day-to-day

Probudio sam se veoma rano, jutro se tek zaletelo. Nemam takav običaj, pogotovo kad iz bio kog (obično glupog) razloga okasnim na počinak. Nisam dovoljno spavao i već se osećam umorno. To me brine, jer preda mnom je naporan dan i nije baš da sam ga započeo kako bi valjalo. Da sam imalo pametan kao što nisam, nazuo bih najudobnije patike, možda strpao fotoaparat u torbu i krenuo u dvočasovnu šetnju. Ali, ne. Neće mi to izbiti sve ove sive misli iz glave.

Potreban mi je odmor. A ta šetnja u rano jutro bi trebalo da se desi bez obuće, koracima po pesku neke duge i puste plaže.

Puste želje. Pusti snovi.

Nastavite sa čitanjem… “Na plaži”

Neka neko potpali fitilj

Vaša je stvar kako ćete utrošiti vreme posvećeno muzici. Možete ga sprcati na evrovizijski glamur i ostale šuplje strukture po receptu “mnogo košta, ništa ne vredi”. Možete se pak okrenuti onima koji znaju da je njihova obaveza kao umetnika da vas pomaknu s mesta. Ali, takvi od vas traže da se nađete na pola puta.

Posle tri uzastopna Top 40 albuma, Thea Gilmore je upravo juče objavila novi album. To je razlog za pažnju. Njena muzika me je okupirala poodavno, kad sam kod nje otkrio snažan talenat za pisanje muzike. Nešto kasnije sam shvatio koliko dobre tekstove ta cura piše, a tek kasnije, kad sam malo uglibio u sadržaj u širem okviru, upecao sam se na njenu čestu praksu korišćenja suštinski kontradiktornih elemenata u pesmama. Kada sam jurnuo na Cevku da čujem prvi promo sa novog albuma, nisam mogao da obuzdam smeh.

Da, upravo to: pesma zaista zvuči kao klasično evrovizijsko đubre koje niko pametan ne bi poželeo da čuje ni do kraja, a kamoli dvaput.

A onda sam, poučen ranijim iskustvom, obratio pažnju na tekst.

Nastavite sa čitanjem… “Neka neko potpali fitilj”

Temelj

Nemoguće je preceniti značaj zaostavštine ovog čoveka. On je jedan od nekolicine koji su utemeljili gitaristički aspekt rock’n’rolla.

Oduvek je važilo u kraljevinama, bilo da je reč o istoriji ili mašti: kraljevi su ceremonijalne ličnosti, simboli moći centralne vladavine. Pravu moć su imali ljudi od poverenja, najčešće u senci, oni koji su vukli konce i rešavali stvari bez ikakve parade.

Nemoguće je izbeći paralelu u rock’n’rollu, a primera ima na svu volju. No, ako smo samo jednog nazvali kraljem rock’n’rolla, bilo bi pošteno da razmaknemo zavesu iza njega malo šire i raširimo snom reflektora: u ključnim trenucima po razvoj žanra, iza Elvisa je, sa gitarom u rukama, stajao Scotty Moore.

Te 1954. godine desila se epizoda istorije popularne muzike 20. veka koja je utemeljila ono što će se dešavati globalno nekoliko decenija potom.

Nastavite sa čitanjem… “Temelj”

Saturn

Danas je 69. rođendan jednog od najvećih velemajstora u istoriji popularne muzike. To je i više nego dobar razlog, a kao da nam je ijedan potreban, da se danas družimo sa njegovom muzikom.

…I tako, posle dugog gledanja u taj LP u stalaži lokalne robne kuće, pri čemu nisam baš najbolje razumeo zašto je toliko skup iako je dupli, osvanuo je u mojim rukama jedne večeri za moj petnaesti rođendan.

Iz levog slota, tamo gde je prvi LP, izvukao sam podebelu knjižicu istog LP formata. A u njoj, ispod pisamceta upućenog svetu, rukopisom nekog ko tek prvi put u životu drži olovku, možda je pisao vezanih očiju ili je slep, vidim potpis: Stevland.

Omot je bio još uvek teži nego obično. Izvučem i prvi i drugi LP, a iz desnog slota ispadne singl ploča u trivijalnom papirnom omotu sa rupom u sredini, tako da lako može da se pročita etiketa. Bio je to bonus EP albuma, mala ploča sa četiri numere, pod nazivom A Something’s Extra. Najzad sam saznao zašto je taj album bio toliko skup. Za tako nešto do tog časa nikad nisam ni čuo, a kamoli video.

Možete pretpostaviti kako sam započeo slušanje prvog primerka nekog albuma Stevieja Wondera u svojoj tada još uvek mršavo malenoj vinilnoj kolekciji.

Nastavite sa čitanjem… “Saturn”

Manje je više. Mnogo, mnogo više.

Kada biste birali da samo jedan akustični instrument prati vaše pevanje, a da to nije ni gitara ni klavir, koji biste izabrali?

Na moje zgražavanje, upravo sam utvrdio da rubrika “Muzika za popodne” na Suštini pasijansa još uvek nije ugostila projekat Musica Nuda. U neverici prekidam sve što sam do ovog časa radio i ispravljam taj skandalozni propust.

E, tako. Sad je malo lakše. Bar dok ne dođemo do prve poente, a tad ćemo tokom pauze preslušati i živu izvedbu ove numere Bitlsa. Jer, važno je.

Nastavite sa čitanjem… “Manje je više. Mnogo, mnogo više.”

Okamenjen

Znam da zvuči kao fraza, ali ja ponekad zaista ostanem bez teksta kad čujem nešto ovako.

Mimo lepog vaspitanja, danas ću vas zamoliti tri stvari.

Prvo, nemojte zameriti što je sledeći snimak lošeg tehničkog kvaliteta, jer sadržaj trostruko nadoknađuje to pitanje (pozdrav onima koji ne mogu da slušaju muziku, nego zapravo slušaju svoju opremu).

Drugo, bez obzira na ono prvo: ili odvrnite glasno ili natucite velike slušalice na uši. Elem, potreban je direktan doživljaj da bi ovaj mali opit imao smisla.

Treće je, zapravo, provokacija: čikam vas da preslušate ovo dvaput uzastopce. Naime, primetio sam da tako funkcioniše savršeno.

Nastavite sa čitanjem… “Okamenjen”