Author: Grba

Nadam se da neću spasti na te grane

Postoje različiti oblici zloupotreba. Korišćenje nečije autorske muzike radi postizanja svojih ciljeva je naročit oblik takve zloupotrebe, čak i kad je legalno.

Desilo se i to. Ne samo da sam gledao plačipičkastu melodramu na televiziji, nego sam i uhvaćen in flagranti… Radio sam od rane zore do skoro predveče, smučilo mi se i nije mi bilo ni do čega. Napolju je bilo toliko sparno da sam se setio ponekog citata iz “Sto godina samoće”, nisam mogao u šetnju po takvom vremenu. Šta mi je drugo preostalo nego da odvrnem klima-uređaj na najjače hlađenje i da se nadam da ću brzo zadremati gledajući neki isprazni film na TV.

Problem je u tome što sam ponekad toliko umoran da ne mogu da zaspim. I onda se desilo: taman sam upao u fabulu za pet minuta iako je film počeo sat vremena ranije (ne treba biti naročito pametan, pa popuniti praznine jednako trivijalnim asocijacijama), kad je u jednoj sceni nekakav dvorski orkestar zasvirao poznatu melodiju, izvesno sa namerom da primeni reverznu psihologiju za drugi razred osnovne škole (prvo polugodište) na junake priče. Daljinski upravljač je ležao na stolu: tako blizu, a tako daleko. Upravo sam sakupljao snagu i koncentraciju da ga dohvatim i nadao sam se da će mi u sledećih nekoliko minuta to i uspeti, kad je u sobu ušla Jasna.

Nastavite sa čitanjem… “Nadam se da neću spasti na te grane”

Ono kad ti se savršen primer sam namesti

Nije mi do toga da ponovo dokazujem ono što niko nije osporio, ali kad se ukaže tako dobra prilika za proveru teze, ko bi mogao da odoli?…

Kad sam prošle subote objavio ono pisanije o telesnoj reakciji na muziku, nisam ni slutio da će mi novi savršeni primer naići već sledećeg dana. Desilo se, naime, da sam na jednu besprekornu muzičku ilustraciju te teze naišao negde na fejZbuku, na stranici posvećenika tehnikama interpretacije muzike u visokoj vernosti (tzv. “hifilističari”), dokono srčući prvu kafu u nedeljno jutro. Sve mi je odmah bilo jasno, a znajući da će se iste večeri u mom domu zadesiti jedno veselo društvo, odlučio sam da sprovedem jedan malecki eksperiment. Izvukao sam prečicu na ikonostas…

Reč je o ovoj izvedbi:

Auh, jebote…

Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti se savršen primer sam namesti”

Može li čovek da dodirne muziku?

Pitanje je na mestu. Najzad, muzika može da dodirne čoveka, zar ne?

Negde u pustopoljinama Veba, svojevremeno sam uhvatio i dijagonalnim čitanjem zaskočio jedan tekst u kojem se opisuju osobe koje iskazuju telesne reakcije na muziku. Ne sećam se apsolutno ničega iz tog teksta, a pošto je na Vebu moguće pronaći sve osim dvaput, meni sad preostaju dva rešenja. Prvo i očigledno bi bilo da izmislim poentu i nalupam neke gluposti kako bih vas svojom samouverenošću naveo na misao koju hoću da istaknem, usput vam dajući na znanje kako vladam tom materijom. Drugo rešenje, ono koje nije u suprotnosti sa mojom savešću, jeste da kažem šta zaista mislim o tome, pa i po cenu da uopšte nisam u pravu i da se niko sa mnom ne složi.

No, za ovu svrhu mi treba odgovarajuća muzička ilustracija.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Nastavite sa čitanjem… “Može li čovek da dodirne muziku?”

Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)

Leto je došlo, prestaće i ove kiše, svi na sunce! Talambase u ruke! Veselo, veselo!

Zoća Peacock je svojevremeno pomno planirao kako će da me dovede u stanje totalne zbunjenosti muzičkim sadržajem. Znajući da ja na čuda reagujem burno, uvek je sladostrasno uživao u tim mojim reakcijama. Ako je za utehu, makar me nikad nije mučio fotoaparatom u zasedi; beše to vreme pre nego što su tehnologije za proizvodnju i plasman digitalnog smeća postale široko raširene.

Trenutak koji možda najbolje pamtim je ovaj:

Bio je septembar 1994. i ja sam do nekoliko minuta pre prvog slušanja ove numere naivno mislio da me više nije moguće iznenaditi. A bio je to tek početak jedne duge, duge torture u kojoj, da izvinite, još uvek uživam.

Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)”

Pod senkom genija

Vreme ne čeka ni na koga. Neko je toga bio bolno svestan, pa je ostavljao duboke tragove, da makar oni traju. A neko pak ne mari za dostojanstvo; kazna za takvog je da tragovi za njim ne ostaju i niko ga neće pamtiti kad se najzad skloni sa scene.

Ubiše se ona dvojica da pokažu svetu kako su brižni da očuvaju nasleđe grupe koju su osnovali. Zaboraviše pritom da se sve promenilo kad je u tu vikend-grupu došao novi pevač, čovek sa vizijom koju ovi do dana današnjeg nisu sagledali, a kamoli dostigli.

U međuvremenu, na Cevki je doslovno pre nekoliko sati objavljena jedna pesma koju izvodi Freddie Mercury, snimljena 1986. godine. Reč je o ogoljenoj verziji pesme koju je Freddie otpevao na konceptualnom albumu Time (1986) Davea Clarka, koji je i autor pesme:

Nastavite sa čitanjem… “Pod senkom genija”

Kad petak pocrni

Jedva sam ga dočekao. Mislim, petak. Već mi zacrnelo pred očima.

Nije mi ništa više čudno, pa ni to što današnje mlade generacije na pojam “crni petak” reaguju potpuno drugačije nego što je to bilo u vreme kad sam ja bio osnovac.

Istina, niko meni nije objasnio poreklo fraze koja se odnosi na loš dan, dan kada počinju problemi, dan koji bolje da se nije desio. Ali, pre nego što objasnim to što sam saznao, red je za malo muzike, jer takav je red.

E, tako.

Nastavite sa čitanjem… “Kad petak pocrni”

Ushićenje (ni)je nestalo

Šta biva kad strpaš dvojicu odličnih gitarista u jedan studijski snimak? Najčešće se slože kao rogovi u vreći. Ali zato ponekad kvrcne uspešno i tada bude… UH!

Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.

A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.

Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?

Nastavite sa čitanjem… “Ushićenje (ni)je nestalo”

Voz za Tucson

Vrhunski songwriting mu je usađen duboko u sinapse. Čak i kad nije imao naročito šta da kaže, govorio je to sa šarmom. Drugim rečima: on može kako hoće.

U času dok pišem ove redove, čuo sam tri numere sa albuma Western Stars koji će izaći na tržište krajem ovde nedelje – u petak, 14. juna. Moje interesovanje je dokumentarne prirode, a koristim priliku i da ispratim ono što će se dešavati kada prođe sledeći vikend. Naime, izlazak tog albuma, po prirodi stvari na američkoj sceni, biće showstopper tokom sledećih nekoliko dana. Svako će pohrliti da ga čuje, proanalizira i brže-bolje kaže nešto što neko pre njega nije već rekao.

Najzad, možda to tako i treba da bude: kad je neko Gazda, onda drugi ima da ućute kad on nešto ima da kaže, ma koliko to možda bilo trivijalno.

A da li vam se to dopada ili ne, sasvim je sporedna stvar. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, Bruce Springsteen je jedan od najvećih živih songwritera današnjice, bar od one struje koja se ne odriče prangijaškog elementa svog autorskog izraza.

Nastavite sa čitanjem… “Voz za Tucson”

Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.

In memoriam: Malcolm John Rebennack AKA Dr. John (1941-2019)

Juče nas je napustio Dr. John, jedan od Velikih, Istinskih, Malobrojnih. Možda nije bio prvi u onome što što je radio, ali je to radio strastvenije od većine. Bio je jedan od onih koji su ostavljali očigledne tragove za sobom ne hajući previše za to, pa ni za posledice. A najvažnija posledica beše da se bilo popriličan broj mlađih uputio tim tragom i utabao stazu koju danas prepoznaje veći broj ljubitelja muzike Nju Orleansa nego bilo kad ranije.

U znak sećanja, poslušaćemo izvedbu koja se na blesav način provukla da je do sada ne čujemo na ovom mestu, jer baš ta izvedba pod kristalnim lusterima dvorane Winterland u San Francisku, na Dan zahvalnosti 1976, bila je ona koja je pomogla da najzad i poslednja šuša ukapira o kakvom majstoru je reč.

Ako nemate ništa protiv, i ja sam jedan od tih koji je tada upoznao i istog časa zavoleo muziku Dr. Johna, pa ova numera za mene ima posebno emotivno značenje, naročito u ovom času.

Nastavite sa čitanjem… “Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.”