Author: Grba
Zlatna plaža
U špicu
Da li ste se ikad zapitali: zašto se saobraćajne gužve u vreme odlaska na posao i povratka kući s posla žargonski nazivaju “špic” kada je vožnja u to doba dana, uglavnom, prilično tupa delatnost?
Osim ponekad, ponegde…
A nije da niste pretrnuli bar malo, bar jednom, a?
Kud vodi ovaj put
Novi dometi licemerja: seksualizacija dečije nevinosti u Americi. I ne samo tamo.
Jedan fotograf je doživeo da foto-sesija koju je izveo sa svojm trogodišnjom ćerkom, a potom je objavio na Instagramu, bude žigosana kao čin bolesnog monstruma. Beše to samo zato što je detence bilo goluždravo na vrelom letnjem danu. Stigmatizacija je bila brza, masovna i potpuna. Nedostajalo je samo hapšenje, jer slučaja zapravo nije bilo.
Srećom, taj čovek je odlučio da stane protiv onih koji su ga osudili i od svega napravio performans gde je pozvao svakog da saopšti šta vidi na fotografijama.
Dok su neki u tim fotografijama videli akt dečije pornografije, većina je videla oca koji provodi vreme svog života sa svojim rođenim detetom, pri čemu ne treba biti osobito mudar da bi se na fotografijama prepoznalo kako oboje apsolutno uživaju u tom druženju.
Zahvaljujući tom animiranju javnosti i beleženju reakcije većine, Wyatt Neumann je dobio natrag svoje suspendovane naloge na društvenim mrežama. Ali, pitanje je ostavljeno otvoreno: gde je granica?
Rđa kao koncept i kao činjenica
Plutanje
Bulevar polupanih snova
I walk along the street of sorrow
The boulevard of broken dreams
Where Gigolo and Gigolette
Can take a kiss without regret and so forget their broken dreams
Dobro pamtim kad sam prvi put čuo kako peva Diana Krall. Behu to pionirski dani razmene MP3 audio materijala, kad su oldvejveri jedva uspevali da se saberu od čuda što više neće morati da se muče dajući velike pare na skupe audio kasete. Na jednom od tri CD-a koje sam pomno čekao i najzad preuzeo od Bange, nalazilo se nešto što uopšte nisam pojma imao šta je. No, rešio sam da najpre preslušam Arethu Franklin: album Young, Gifted and Black (1972) sam odavno priželjkivao u svojoj fonoteci jer sam o njemu godinama samo slušao hvalospeve. I pod utiskom tog remek-dela, pustim album All for You (Dedication to Nat King Cole Trio) (1996), koji je potpisala pevačica čije ime nisam znao, a njenu muziku nikad nisam čuo niti tražio da čujem. Banga je sam dopunio CD tim albumom kad je video da ima mesta. Pa dobro, pomislih, album je posveta sjajnom i neverovatnom pevaču: vredi poslušati ko god da je.
Sećam se i šoka kad sam prvi put čuo tu izvedbu “Boulevard of Broken Dreams“. Pomislio sam: da li je moguće da se ovih godina pojavi neko čija duša je crnja od duše Billie Holiday? Taj glas je udarao pravo u bazu lobanje. Tu nije imalo šta da se doda niti da se oduzme. To je bilo to.
A onda šok.
Ovo ne da nije matora crnkinja, već mlada belkinja, pa još plavuša. O, sunce ti žareno! 
Veličanstvo
Oh, you were majesty
Your roads were heavy
And your longing was cut from bone
Imam razloga da verujem da će dobra muzika preživeti sav onaj mulj koji je formiran nastankom muzike za gledanje (MTV), muzike za merenje čiji je duži (VH1) i muzike interesnih grupa (svi ostali). Postmoderni pristup stvaranju je učinio popularnu muziku sasvim dovoljno raznovrsnom, samim tim i otpornom na trendove i petparačke uticaje. Oni kojima je novac postao draži od ideje koja ih je učinila poznatim sami su se izolovali (Goran Bregović, Bono Vox i svi ostali između njih dvojice) i pretekli su kao lakrdija o kojoj više nema smisla govoriti čak ni u sarkastičnim nastupima.
Prosta poenta glasi: potraži današnju muziku koja bi ti mogla biti po volji i sigurno ćeš je pronaći. Ja sam se u to uverio mnogo puta, a bend o kome danas pričamo je jedan od najboljih dokaza da muzici nije kraj, kao što tvrde razne lenje glave.
Istina, tog benda nema više, ali njegovo nasleđe je preteklo.
Sigurnosni brifing… u autobusu
Ako ste putovali avionom, znate da stjuardese u toku neposredne pripreme aviona za poletanje i rulanja redovno “zabavljaju” putnike informacijama o postupanju u slučaju koji bolje da se ne desi. Ovde je jedna ekipa pokušala nešto nalik tome – u gradskom autobusu u Londonu.
Ono jes’ da ovaj autobus izgleda bolje (i garantujem da je udobniji) od aviona mnogih aviokompanija, nego je trik u tome što ljudi, izgleda, ni autobusom ne umeju da se voze…