Author: Комшија

Насумица 1976.9

Ево најзад једна с мора. Ако је Хвар увек био пун Београђана а Пореч Новосађана (или тако нешто… знало се где се који окупљају), Зрењанинци су имали Макарску и Врсар. У Макарској нисам никад био, дакле:

Банатским речником, “се начомрдило ко да ће говна да пададу”. Није много промашило.

Ово сам прво преснимио Фуџиславом, па прескочио кад сам понављао Каноном, ал’ сам му се вратио кад је стигао скенер (и кад сам најзад провалио како се то ради). Нисам много муљао, само сам дигао мало крајеве светла – просветлио светло и затамнио тамно, да сузбијем недела Орвове лабораторије у Скопљу.

Добра страна рамица за слајдове са стаклима је што штити од нове прашине, и овај је, ето, изгурао четрдесетак година на пукој првобитној прашини, која је улетела међу стакла. И заварила се у површину, боље не може.

И ово је једно место ког више нема. Тј нису нестале зграде, није нестало ни оно нудистичко острво преко пута (можда су нестали нудисти – нисам проверавао тада, а ни сада), али овог путића нема а пола залива покрива марина. Фасаде на наспрамној обали се не виде од тенди и реклама.

Ето, окачих и једну с мора, и доста.

Једна од пре: најзад бешавна

Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.

Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).

Овог пута пролази мимо жирија уздигнута чела. Задовољан је жири, тј. ја.

Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: најзад бешавна”

Насумица 1976.8

Требала би за то она машина што уклања неоштре пикселе, па да увећавамо.

После оне серије слајдова, ни сам не знам зашто, узмем неки Орво негатив. Колор негативе нисмо волели, јер нисмо имали опрему да развијамо колор папир, а и поприлично су нас поплашили с тим колико то кошта и како је тешко добити технички исправан отисак. О умјетничком дојму да ни не говоримо, за веће формате би требало узети кредит.

Ал’ ето, ваљда сам чуо да то неко ипак ради, а ја морам све да пробам. И зато негатив. Испало је да је тај негатив чекао целе две године да буде развијен, што је противно сваком упутству које приложе у кутијици, на бар шест језика (које сам волео да читам и упоређујем текстове, свашта сам научио). И то у развијачима од друге фирме, што су сви произвођачи строго забрањивали… у намери да нам продају и то. Ал’ нису продавали код нас…

Ово није игра типа “пронађи мачку” него “пронађи аутора, комада три а можда и више”.

Ово је снимљено у већ помињаној соби. Колико год да је замрачена, историја избија на све стране. Бели квадрат на левом зиду је био пројекционо платно. Зашто квадрат? Па због усправних слајдова. Напеналили смо дијапројектор на каљеву пећ, убацили усправан слајд, измерили колика је и где је слика, офарбали бело квадрат са страницом те дужине и готово.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.8”

Насумица 1976.5, 6, 7

И онда смо дочекали и јуни, изглупирали се на испитима, и отишли на Рибарско острво

Ово је шпил посвећен мом једнократном цимеру, споменутом у 1976.1 – живели смо у тој кући тај један семестар, обојица фотоаматери, обојица на природним наукама, обојица бивши цимери истог колеге. Имао је и грамофон са целе две плоче – “Окретаљку” од Јеса, и “Загорели сендвич од виршле” Френка Запе. До априла сам их знао напамет. А онда му је пукла гума на бициклу. Спољна.

У дворишту је ладно могао бити дигнут споменик Грунфу, али смо закључили да је бицикл споменик по себи. Јер је ишао и даље.

После смо чак и снимали неки филмчић, који није одмакао даље од два-три кадра, у којима бајаги кувам Манцикино маче, звано Цинцика, и притом се злокобно церекам…

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.5, 6, 7”

Једна од прекјуче: снег!

Знам, тако сам (већ двапут) имао наслов “пролеће, бре!”, и уопште оригинално је ко шеста фотокопија. А ни техника није нека новост, снег под блицем је већ био.

Ово је само ситна варијанта, а што овако задихан улећем у студио и најављујем да за тренутак прекидамо серију насумица да бисмо објавили, то је… зато што ми је успело.

Како увек имамо око куће неко дрво које се ниско рачва и онда има скоро двоструко стабло. Ево и ова трешња, мада се не види одавде, треба из профила.

Јер, поигравајући се блицем, радио сам већ свашта. Окидао га на даљинац из разних углова, одбијао његову светлост о таваницу, зидове, завесе… а… е, гле, види снега!

Nastavite sa čitanjem… “Једна од прекјуче: снег!”

Насумица 1976.4

Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.

Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.

Можда сам то мало стресао кад сам шкљоцнуо? Онако тек тек…

Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.4”

Мука с речима: опера, па и ционализовање

Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.

У словенским језицима ми није јасно да ли ропство потиче из рада или обратно или никако. Да ли је радник постао од роботника? Знамо да робот јесте.

Са латинским много горе стоје ствари. Постоје две главне речи – агере (чинити, радити) и опус (дело). Е, како бих волео да је ту причи крај. Јер сад почиње злостављање језика… тј ако се та реч употреби као кад се односи на тзв. супстанце. Нека остане записано да ја злостављам шећер, држим га заточеног без хране, светла, воде, а и не проветравам му.

Агере. Од чега су већ Римљани имали неколико облика, нпр глаголски придев актум (рађено, урађено), од ког смо добили множину средњег рода акта. То су разни мастиљари користили да означе урађене папире; неурађене не знам како, али реч агенда би била то – оно што треба да се уради.

Данас ниједна од њих не значи то што значи. Акта више није ознака да је урађено, него је акт сам чин рада или папир са одлуком-дозволом-забраном, штавише и сама реч чин се у неким језицима/приликама каже акт, нарочито у позоришту. Агенда више није радни лист, него дневни ред па чак и тајни план. Акт, појединачно, најчешће значи голу женску на слици. Да ми је знати како је до тога дошло.

Дошло је и до агента (од агенс, који ради), агенције (ваљда дејство), агентуре (то исто али са лошим призвуком).

О активном, активизму, акцији/реакцији, активи/пасиви, актуелном, актовци, адактирању (!) би могао чак и посебан чланак. Овде само ово: to action је сад глагол у енглеском, значи отприлике “одобрити да се уради”. Нико од наших енгрбљана још није смислио како да то преузме, срећом.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: опера, па и ционализовање”

Насумица 1976.3

А морао сам да пробам, да опалим ова два снимка док чекамо зелено, па како испадне

Раскрсница код савезне скупштине је испала некако битно место. Од ваљда једноцифреног броја казни што сам платио за ових 45 година возачког стажа, две сам платио тамо. Јер има нека своја правила о скретању. А ишли смо туда баш често, јер увек морамо преко панчевачког моста, а сва места куд идемо су или западно од града, или на сремској страни.

Десило се да је отац наследио нешто земље, с којом нисмо знали шта бисмо, 100км од куће, а сад још треба и порез… Но, прво фотка.

Е, онда су дућани имали излоге, па се шетња некако претварала у разгледање. Сад је ту некаква безлична стаклена скаламерија.

Да не бисмо плаћали тај порез, пронашао се штос: за нову шуму се не плаћа 20 година. Дакле, садимо шуму. За један викенд смо (ми и теткина породица) посадили око 2400 багремова, дан данас ми није јасно како. Ал’ дођемо некакви шампиони у младогоранству. Зелени, пре него што је то било кул.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.3”

Насумица 1976.2

радња је можда затворена али није сва роба склоњена

Фебруара 1976, таман у некој паузи оног великог снега, скрпимо некако да обиђем друштво по Немачкој и Холандији. Долазили они овамо више пута, ред је да се узврати посета. И тако доживим свој Ватерло (како је пар година пре тога пропевала Аба, она са два б).

На првом преснимку је обрнуто лево и десно. Или на овом. Не виде се таблице, ниједан натпис, ко ће сад знати које ваља.

Наравно, ни у каквој бици нисам био. Трг се зове Ватерло, у Амстердаму је, и негде раније тог дана је снимљено и оно са почетка оне кафанске серије. Доба дана је скоро сутон, целог дана је било сунчано, наместио се таман прелаз из жутог сата у плави (и, срећом, остало ми довољно снимака, јер је буџет за ову недељу био једна ролна црнобелог и једна ролна слајдова). Него, откуд овакав неред?

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.2”

Насумица 1976.1

За утеху, пролеће је било нешто кишовитије, са пљусковима у априлу.

Након посне 1975. улетео сам одмах у много богатију 1976. Као прво, зима је била бела, након читаве серије зима без снега. Чак се сећам да је нека млада мамица гурала клинче у колицима, клинац се дере, снег пада, а она њему “не бој се ништа, то је природна појава”. Утешила га, вала, каогод што би само др Тешић умео.

Снег се, зачудо, држао дуго и високо. Мислим да ми за ово није ни требао статив, јер то је она година кад ми је најзад успело оно са развијањем у ИД-19 целих 30 минута уместо прописаних 18 чиме се добијала осетљивост од сулудих 33 степена ДИНа, и зачудо зрно није било “ко дечија глава”, како су тада говорили у клубу. А и контраст није испао лош. Светле тачке на снегу овог пута нису од прљавштине на снимку (тад сам већ научио да се са глатке стране негатива капљице скидају меким тоалет папиром), него се то пресијавају кристали воде. Познати као хуљице па хуљице.

Ко буде споменуо да више нема снега као што је некад био, подсетићу га на 8-XII-2012.

Овде би добро наишао неко да спомене грталицу, па да му одмах увалимо лопату и гледамо га мало преко нишана док не почисти. Као што се види из приложеног, ово је чишћено већ неколико пута, па је онда пало још.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.1”