Author: Комшија

Годишњи од три дана 2.5

Влага у ваздуху је била толика да не да се пиво знојало, него је и водокотлић у вецеу био орошен тачно до висине воде у њему.

Те смо тако већ око 17:30 засели на исту ону терасу као и претходне вечери и навалили на зајечарско црно. Није да нисмо погледали и остала места, али… негде немају избор пива, него програм, дакле све од исте пиваре, и то зна се које две то раде. Негде је немогуће сести тако да се не виде екрани осим самог екрана а онда не може да се не чује, а играло се неко првенство. Негде је било вишка ликова у тренеркама, негде музика (наравно, погрешна). Овде сам успео да ни не приметим да има екрана, тако се наместили стубови.

Један клинац се упорно возикао неким шареним тротинетом… из два три шкљоца сам успео да ухватим шта сам хтео.

Мислио сам да ће ово бити шареније, тротинет је баш живописан, ал’ ето само толико.

Сунце је већ кренуло наниже, па сам тако ухватио и неколико квадрата кроз обилато друштво два-три стола даље, где је на крају можда било само четворо од првобитних осморо, јер је сваки час неко долазио неко одлазио. Мислио сам да су нека већа породица, била је ту и нека беба, кад оно опет неко фолклорно друштво, мислим Абрашевић (али одакле?). Залазеће сунце их је баш фино оцртало. Мало ми је рано да је залазак око 18:30 али… брда.

Ово је снимљено у некој паузи кад је неко троје отишло да доведе још неке, те је било и празних столица. Петнаест минута касније овај снимак не би могао да се згоди.

А онда, док смо вечерали (стандардна пица, нисмо је ни по чему упамтили), неко на небу се сетио да нисмо понели кишобран.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.5”

Годишњи од три дана 2.4

пола воде сипали у трећу чашу, па онда на то пола вина, па воду из треће чаше опет преко друге половине вина

Пошто смо основну стазу већ једном прешли, почињем да примећујем ситнице. Шта сам оно спомињао од архитектонских праваца… а, да, балкански арт деко. Обично се одликује мањком ограда на терасама ради непосредног додира са природом. Овде, међутим, налазим праву заврзламу од противречности.

Овде је стара кућа са фасадом добила додатак у виду спрата без фасаде. Спрат има терасе од голог бетона али је зато ограда никлована.

Покушавајући да нађемо краћи пут до оног прасета, кренемо низ сокаче и стигнемо (кинеској) робној кући иза леђа.

Не знамо која нас је скулптура више ганула, наслагане кутије или постројено камење. Или би се то звало инсталације? Ипак нечем и служе.

Дирљива је неприкривена брига за термоизолацију: одмах се види да је дозидани део изолован, нема лажи, нема преваре. И не мора да изгледа, ово су леђа зграде, његово је да изолује. Ту негде смо успели и да прођемо и стигнемо куд смо наумили. Бар нисмо нашли ћорсокак.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.4”

Годишњи од три дана 2.3

и путоказ за друге плаже зване “теснац”, “6 каце” и “џентлмен”. Једног дана ћемо можда саватати неког мештанина да нам објасни

Ако ништа друго, Сокобања има густину фотки по дужном метру. Ево већ трећи наставак а стижем тек до једног краја главне улице, где се одваја некакав парк према плажи. Каква сад плажа у брдима? Да видимо…

Прво, тај парк. Насељен скулптурама од дрвета. Вероватно једна од оних погодби да вајар борави ту недељама и ради, можда ухвати и неку кинту, а урадак остави бањи да обогати туристичку понуду. Што и не испада лоше. Ево “La barca” М. Величковића.

Зашто на италијанском наслов? Једино да неко нађе аутора па да га пита.

Иза парка протиче нека речица (Моравица, вели мапа), доста брза и дивног звука. Снимио сам оним дугметом неколико секунди, да једног дана пустим да ми се врти у петљи, да ми жубори по соби. То ако икад будем довољно нервозан, овако базајући по бањама нећу скоро дотле стићи.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.3”

Годишњи од три дана 2.2

не да не бих шкљоцнуо, него можда не бих ни приметио цео призор

Након јучерашње кише, осванули смо у магли. Што је донекле олакшало ствар – нисмо одмах видели колика су брда около. Свет се, тако, постепено ширио како се магла тањила.

Бање се познају по терасама… нико нормалан не зида са толико тераса, ако не мисли да издаје собе. А опет и гости слабо користе те терасе, досадно то.

Шта да се ради у бањи, тако свеже опраној, још се цеди? Шетња! Доручак (проја и јогурт, у чаши од два деци орвеловски повећаној на 0,18 литара), па онда шетња главном улицом. Током те шетње сам се нешто кисело сетио шта то није ваљало са оним кајмаком јуче: није ваљао кајмак. Размишљао сам да се јавим газди кафане и да му препоручим да почне да размишља из каквог пиштоља да беси свог млекаџију у Саву, ал’ сам се ипак само зарекао да код њега више не узимам ништа што потиче из вимена.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.2”

Годишњи од три дана 2.1

Место где клопамо је тотална мешавина свега – индустријске бајаги рустичне дрвенарије, старе (бар изгледа тако) камене зграде и обавезних расхладних витрина које свуда изгледају исто, џабе путујете.

У ствари није био ни прави годишњи, ишао сам нешто до Обреновца због катастра. Заказао електронски, појавио се у пет минута до заказаног времена, упркос киши и упркос томе што смо успели да залутамо у Јакову (јер није српски постављати путоказе и јер је већина трагова водила ка касарни а не главним путем). То електронско заказивање је упалило, ако није урадило – очигледно нису видели на својим екранима ништа, нису знали ко сам. Свеједно, јер сам у заказано време био пред шалтером. Успех, бокте.

Кад смо то обавили, у Барич на ручак. Јер има неки “Ранч”. Кафанчина заузима отприлике 3-4 плаца, травњак пицнут и лицнут, спушта се до Саве, све ова бајаги класична дрвенарија ама машински обрађена, то се тако данас ради. И киша, киша.

Не, нисмо за овим столом седели. За нашим је покисла само једна страна.

Ручак је био подобар, телетина испод сача је била феноменална, а и госпоја се усрећила са својим. Једино ми се кајмак чинио нешто чудан.

Сад је већ било време да одлучимо куд ћемо. Шеф вели да је пустоловина у ствари мањак планирања. Код мене је обратно, ако све испланирам онда као да сам већ отишао и вратио се, нема изненађења. Тако да смо одлуку куда даље донели док смо чекали келнера да нам наплати.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана 2.1”

Једна од пре: Велико Средиште

Нема везе што сви мештани и даље кажу брег, шта они знају. Ширу слику боље сагледавају они што га никад нису видели.

Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.

Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.

Био ми се накачио и неки сликар, кад је укапирао да правим аутокрп, да му свакако пошаљем, он би да то узме као предложак па да наслика

Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Велико Средиште”

Насумица 1979, последња

Сад би отприлике требало да пређем на касније снимке, међутим ту негде сам се оженио и почео да фоткам претежно своју децу, ако изузмемо оно у војсци. Све скупа, доста тога није за штампу, а после се и проредило – из осамдесетих и деведесетих имам тако мало тога да се нема одакле пробрати.

Зато, затварам тему фотком из Банатских Алпа.

Где сам у Банату нашао Алпе? Читајте даље…

Аааа не, нећу одмах да вам кажем где сам ово снимио. Само да кажем да ми је ово било први пут да сам успео да збуним гледаоце. Неки су чак помислили да сам био на зимовању, што никад не радим.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1979, последња”

Насумица 1978.2

рашта речи, кад је лакше урадити него објаснити

Па се тако и то апсолвирало, нешто касније и дипломирало, те није више било тих цимерских прича. У међувремену смо драга и ја кренули у авантуру звану развијање материјала у боји, и након пар ролни за пробу одмах кренули у експериментисање. Прво смо развили једну ролну слајдова, што је мало чудна прича (развије се али не исфиксира скроз него само у нечем што спере развијену емулзију, па се она неупотребљена емулзија осветли, па онда развијај то и фиксирај). То је испало, хм, скоро да личи на нешто, нисмо били задовољни.

А шта ако развијемо дијапозитив као негатив? Ајде да видимо.

Наравно да експеримент није ограничен на лабораторију, има ту још.

Разлика између негативске и (дија)позитивске траке је у тзв. масци, што је некакав розе филтер уграђен у саму пластику. То наводно олакшава подешавање беле кад се ради субтрактивним поступком (тј кад се умећу жути, цијан и магента филтери да се подеси боја светла према боји материјала и боји светла на снимку). Ми смо радили адитивним, тј осветљавали једном плаво, једном црвено и једном зелено, те нам та маска ничему не служи (а у ствари не капирам чему је и иначе служила, прича делује неубедљиво). Боје које смо овако добили су биле много боље него било којом од претходне три-четири варијанте.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1978.2”

Насумица 1978.1

иако се у сценарију нигде не спомиње да Земља тог дана не кружи око Сунца, него око седам-осам звезданих тела

Како године пролазе, техника све боља а идеје… почињу да се понављају. Враћам се местима где сам већ фоткао. Понављам већ и угао… јер је ваљда био добар први пут или шта га ја знам, ово се не пропушта.

Јер сунчев зрак само тада пада под тим углом. Можда и сутрадан, а онда се већ промени поза. Земља некуд залута.

Био сам нешто ишао на таван, не сећам се за шта. И видео како овај зрак пада тачно где ми треба. Ово се не пропушта.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1978.1”

Насумица 1977.1

Ево, на овој се све одлично види, чак и на преснимку, ма свака длака.

Након обилате седамдесетшесте, осека. Сустигли ме испити, собу смо (нови цимер и ја) налазили некако све даље од центра, и то се одразило и на производњу фотака. Све нека зајебанција, или снимци личне природе, а оно мало што сам урадио слајдова, чувена лабораторија у Скопљу је ваљда провукла кроз лањску чорбу.

Једва сам нашао ово.

Бу!

И преснимак се добро наместио (урађен пре добрих шест година), све је ту. Овакве фотке, са блицем под вилицу, сам правио сваких неколико година по једну, више не знам зашто. Ова је некако најјача од свих таквих.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1977.1”