зграда некаквог завода за хидротерапију, пардон, “хидро блок-а” (а нисам имао кога да питам од чега је блок скраћеница) стоји закатанчена
Иако као знамо пут напамет, опет нас изненади та Овчарско-Кабларска клисура, наиђе некако одједном. Овог пута знамо да ћемо завршити у Врњачкој Бањи, па нам се ни не жури, те свраћамо до Овчар Бање, преко моста који као да је изашао из Твин Пикса. У самом месту има којекаквих путоказа, ал’ за пешаке и бициклисте. Терам насумице право и стижем до краја пута. Ту су неке препреке, шта ли. Могло би се даље пешке или брдским бициклом, иако се види да пута има и даље. Окрећем и одмах стајем, тачно наспрам овог мостића, кад је Твин Пикс нек је Твин Пикс.
Како беше онај графит у Хрватској, “што је Тито сазидао ви још не стижете да окречите”…
Овчар Бања има једну ипо улицу, отприлике, све остало је негде другде. Канда је стварно све намењено пешацима и бициклистима, има тих обележених стаза у свим правцима.
крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета
Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.
Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…
Имао сам превише посла са вожњом, па сам канона препустио госпоји, знам да зна шта ради.
Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.
Важно је да се напредује (енгр. прави напредак), у бар неком правцу, смер да не спомињемо. Рекорд у овим кратким одморима смо већ поставили, онај с краја октобра 2017. је трајао целих пет сати, па се чак и тада ухватило нешто ваљаних фотака. Но, овог пута смо га проширили на чак четири дана. А имали смо и план. Тим поводом бих имао са шефом понеку да прозборим, јер ти планови, то нешто неће.
Кренули смо на Тару. Дрином. Да бисмо избегли и Београд и Бешку, прошли смо око Сурчина, чак до румске раскрснице, и тамо скренули на југ. Уредно прешли Саву, заобишли Шабац… и добрих пола сата касније смо још увек заобилазили тај Шабац. Није да је огроман, него обилазница испада прометнија од тих зрачних путева, а има краћа времена на семафорима. Но, до Лознице бар има друма, за разлику од оног из 2016. кад од Обреновца до Уба нема друма, само улице.
Лозницу сам некако препознао, по димњацима фантомске индустрије – нема дима, нема ватре. Ту се негде и излази на Дрину, и пејзаж почиње да личи на нешто. Туда сам прошао неколико пута као клинац, ћале возио фићу, на крову камара ствари, добро је ишао и 60 на сат. Није ни сад много брже, мада је пут много бољи него што памтим – али правији не може да буде, Дрина је то, крива за све. У оном другом Зворнику џамија огромна, натркечена да се боље види с ове стране него и са једног места са своје, нема лоше рекламе. Гранични прелаз на мосту нема довољно места за чекање, уска је ту долина, па се колоне протежу још десетак камиона уз и низ друм, ал’ изгледа да брзо иде, нико не шетка поред колоне.
Отприлике на време налазимо добро место за ручак.
Одлично место, партер ложа први ред. Ретко ручамо пред оваквим платном.
Кафана ко кафана, стандардни бајаги етно стил, све у дрвету али дрво машински обрађено, столови сви једнаки и под конац, но пастрмка добра, годи мало шетње до воде, да се проперу ноге. Стаза до тамо (види се у левом крају фотке) наткривена и зазелењена традиционалним српским воћем: кивијем. Примило се, лепо рађа овде, чак је и крупнији него оно док се увозило.
Кад се човек да у туризам, углавном гледа да сними месне знаменитости, или бар типичне призоре којих нема другде – јер за који би онда андрак путовао зарад нечег чега има на сваком ћошку. Међутим, некад ми се деси да превалим коју стотину километара и шкљоцнем нешто баш тако свакидашње, јер не могу да одолим призору.
Познаваоци знаменитости ће већ препознати зграду
Не знам ког је квалитета роба, вероватно не бих издржао да нешто одатле носим преко очију дуже од једног поподнева. Не улива поверење. Али је шарено.
Уме да се накупи влаге у ваздуху, па светла са улица и преостале индустрије то осветле
Нека вајда од равноземљаша: почео сам да обнављам градиво из астрономије. Оно, није да га је било баш превише, ваљда два часа недељно у четвртом гимназије, и једно предавање др Татомира Анђелића, од чега се не сећам ничег посебно, једино да сам у потоњем случају присуствовао Догађају.
Дакле, шта могу да урадим са постојећом опремом? Па да испробам ћеркин статив, и експозицију произвољне дужине помоћу даљинског окидача. Из два-три попушаја, ево и бољег покушаја.
Ово сам радио и раније, ал’ мислим да те фотке више нема на Суштини, отишла у минус. Овог пута сам релативно задовољан како је испало, решио сам бар неке проблеме који прате ову врсту занимације.
опире се стерилности и диктатури сивила данашње архитектуре
Зграду сам први пут уочио 2005, јер нисам хтео да дам таксисти 20 долара од аеродрома до бусодрома, него сачекао аутобус. Овај није ишао право тамо, него свратио на Нови Београд, па сам је онда први пут угледао, док је она црвена на металним елементима фасаде још била свежа. Сетио сам се свега што сам рекао на рачун америчког мањка архитектуре и како сам хвалио наше… годи понекад да се буде у праву.
Тадашњи урбанисти су се баш трудили да пробуде велику спаваоницу, па је тако у сремској равници никло нешто налик скраћеној верзији Страдуна, чак је и камење стигло да се углача.Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, тј. две-три: јубц”
има људи који знају места где се роде окупљају за сеобу
Већ сам качио слике рода. Фасцинантна птица, кад прелети ниско изнад глава скоро да се осети ветар који прави, а сенка је поприлична. Штета што не прилазе ближе од десетак метара, ретко носим дугу цев.
Овог пута се сама наместила на моје уобичајено место. Залазак сунца за облаке је дошао као кец на једанаест.
Па још сенка облака на измаглици, иди…
Пре осам година су роде дошле доста касно, а каснио је и први унук који је тада требало да се роди. И испало је да су се појавили отприлике у исти дан. А ко онда доноси децу која се рађају у остала доба године?
Не верујем да је у питању онај исти од прошлог пута. Овај је… хм, нешто бољи. Вели у имејлу “Ћао, твој налог је недавно заражен! Мењај лознк одмах!”. Вели да је хакер који ми је разбуцао имејл и ОС пре неког времена, да се не трудим да га тражим, јер је средио да сам ту поруку послао сам себи, а, шта кажеш?
И оно, стварно, није да не личи на озбиљну претњу… осим што највише личи на онај црногорски рачунарски вирус, који се састоји од поруке “вељу, заражен ти је рачунар, те деде, јадо, обриши своје дискове сам, мука ми је мицати се”.
Елем, овај вели да има бекап од свега што имам на рачунару. Ајде. Да је три терабајта отишло кроз мрежу, осетио бих то итекако, дакле лаже и фолира. Онда даје адресу свог биткојн новчаника, да му уплатим комада један, што му дође око 1000$ ових недеља. И каже да је “наместио пиксел за надзор на Фејсу, баш им хвала, што могу да користе власти помаже и нама”. Аууу… да, да, тако је, баш као што је најопаснији део пушке налепница на кутији. Да споменем да уопште немам налог на Фејсу?
кад узмем две кугле сладоледа нисам обавезан да поједем корнет ако ми се не свиђа
Пошто смо се помоћу гепееса успешно довукли до Сокобање, рачунали смо да ћемо се још успешније докопати аутопута. Међутим, узјогунио се. Прикаже почетни екран, али где год да га пипнем, он прикаже ситан ћилим, нешто као кад се старом телевизору раздеси вертикална фреквенција. Тачније, као кад катодни монитор картица потера да ради у неком режиму бржем него што овај може да поднесе. Дакле, саме штрафте и ни макац. Ето и кад нешто планираш, испадне пустоловина. Куда сад?
Сетимо се да смо код оног мостића видели раскрсницу са гомилом путоказа, па окренемо на ту страну. Сад видим да је требало на супротну страну, ал’ шта фали Књажевцу, већ смо били ту. А време таман душу дало за возикање, сунце огрејало, ваздух свеж, тојест свеже опран и окачен да се суши. Боје гракнуле, нарочито зелена.
Посебно сам стао ради једне фото сеансе, али нисам задовољан. Нисам навикао на ту природу, шта ли. Ова ми се једина свиђа, иако сам на другу страну ишкљоцао читав аутокрп од десетак снимака – тај ми се не свиђа.
Колико је око пута живописно и у бојама, толико је сам пут у педесет нијанси сиве, без прелива, више онако у виду набацаних некаквих квадрата и других занимљивих облика. А и то што ми замишљамо пут као равну површину није ни налик оном како тај пут замишља себе.
Ово је снимила госпоја, на мој наговор. Колико год да је живописно, некако ме више вукло да возим него да застајкујем сваки час.
У Потркање нисмо свраћали – нит смо најављени нит смо баш неки вински типови, а што се тиче вина, она би црно а ја бело. Добро да се око осталог слажемо.
