Дуго ово спремам, и никако да смислим бољи увод од овог.
Прво сам мислио да је за ову тему пригодан стих који сам извукао у наслов. Ал’ повукло ме да, након више година, опет послушам песму… и… виђе врага, скоро сваки стих има неке везе са овим.
А сад напад из другог правца: давне 1988. дошверцовах Атари 1040 СТфМ из чувене Шилерове у Минхену. Атари је био на немачком, дакле на местима где дођу чћш и ђ били су ä, ö, ü и онај шарфес ес, да сад не тражим. Упутства (да, тада су уз рачунаре још ишла упутства) за неки бејсик који се добијао уз њега, као и за сам оперативни систем, су исто била на немачком. На кутији је писало Rechner, не computer.
Јер, мајкуму, па не можемо очекивати од сваког корисника, чак ни од сваког програмера, да зна сву ту терминологију, дај бре говори нашки да те цео свет разуме.
Имам фотку ал’ не знам одакле да почнем причу… Ајде овако.
Свака досадашња власт коју памтим се изређала на уређивању центра; трг Републике (сад ваљда Ђинђићев, бемлига) и мост су бисер за себе. Прво је 1970-71 исечен и однет стари Велики мост (по пројекту Ајфеловог бироа, који је испројектовао ваљда свега три моста) и натркечен овај пешачки, углавном у натур бетону. Степениште прорачунато таман за два корака, тако да увек наскачеш истом ногом на следећи степеник, колико да и здрави осете како је то кад ходаш са штаком. Ту је било нешто плочица онако за украс, неки квадрати оцртани, па је то поиспадало након две-три зиме.
То се штогод крпило, овако онако, док нису кренули да зидају стаклару (зграду В. банке) и цео простор од овог до следећег моста дигну у ниво некаквог платоа, са локалима у подземљу, а у виду је и био тунел испод СДК који би излазио, педесетак метара иза ње, негде на обалу. Све је урађено осим тог тунела, и ваљаног одвода кишнице, тако да је нама доле увек негде капљало (фирма ми је имала просторије баш испод овог на слици). Камене плоче којима је трг поплочан су се увек негде ломиле, клацкале, испадале, ма ниједна реконструкција досад није урађена да издржи дуже од две зиме.
Последња је рађена од ваљда октобра 2018 до неког датума пре месец-два. Нисам навраћао туда јер се тешко пролазило, па сам радије паркирао с другог краја само да избегнем горе-доле по лошим степеницима око тзв. “градилишта”. Знам само да крајем маја још није било све готово, а на локалним порталима сам нашао да су решили да ипак реше то што прокишњава доле, а што су као накнадно установили. Ајде, радите га више од пола године и не знате докле сежу локали испод ваших радова? Оно јес да су сви затарабљени, доле више никог нема, али брате…
На месту где је прокишњавало су биле неке жардињере, тј нешто земље у бетонском оквиру, па то као није улазило у план за реконструкцију, него су то као додали извођачи јер им баш било криво да гледају како доле и даље капље. Део тога су поплочали и направили две полукружне клупе, какве већ постоје другде на тргу, ајде то се уклапа. То је десно од улаза у зграду СДК/ГИКа (сад је ваљда унутра пореско и ко још). Лево од улаза, до моста, ово.
Биће јако занимљиво кад падне снег. Освежили су ми дан, овако наглас се нисам смејао, на јавном месту, већ годинама.
Шта да кажем, једва чекам зиму. Да видим да ли ћемо најзад имати велику тоциљајку, или одлагалиште снега или шта ће ово да буде.
Седимо тако једно вече госпоја и ја, пијуцкамо… У даљини се зачује воз. Што је реткост, јер од оближњег индустријског колосека ретко допиру такви звуци, користи га само уљара. Путничког саобраћаја нема јер је… ма нећу сад да размишљам о томе која се лудорија догађа са возовима, мени дође у главу рефрен. Тако одједном. Добро, није одједном него током треће чашице. Ово.
До краја те чашице било је да сам пар пута убацио “Ананаааас” у разговор. Како шеф вели, ушни црв се зауставља као банатска машина: подмажи да брже заврши.
Сад, док ово пишем, нисам начисто да ли је ово музички прилог за Суштину, или историјски осврт на једну појаву или напросто истеривање тог ушног црва. Да видимо…
Дошло, најзад, и то лето. И некакве врућине (мада, дуго нам и трајо…). Набавимо базенче да се унучићи брчкају, а пошто су комарци добро родили ове године, гледамо да вода не лежи дуже од два-три дана у њему. Јесте да комарцима треба две недеље за ново покољење, ал’ сигурно је сигурно. Испод базенчета прострта цирада, да га мало заштити од бушења а нас од блата.
И онда, о заласку сунца, у плавом сату, кад смо базен испразнили и склонили га, призор којем не могу да одолим.
Кантице, наравно, има две, за близнакиње се ретко узима нечега једно. Постоји и друга лопта и друга хоклица, само нису у кадру.
Светло се однекле наместило само, а до некле га је наминцао кустос кад га је ставио баш ту.
Тј авион марке “Орао”, ако ћемо прецизно. Ових дана све неки вицеви о пијаном орлу, као оно кад се тотално урадио, па онако мамуран вели “ал’ сам уморан, као да сам копао, а не орао”.
Десило ми се да сам давне 1999. пратио неког на аеродром, и поучен лошим искуством од претходног месеца, кад смо једва стигли (јер смо сви возили кршеве од кола), тог пута смо кренули на време и имали више од сата на располагању. Дакле, ваздухопловни музеј.
Пошто смо решили да успут свратимо и до ћерке у Београд, ни не доручкујемо, него пијемо кафу у соби. Откако смо чули да камера нема и да она забрана пушења стоји да би била виђена, кренула нас нешто карта. Нешто смо рано устали, још нема седам, па гледамо како особље спрема кафиће на променади за нови радни дан.
Ове таванице на развлачење су постале јако популарне. Ето да није шатра него у себи има и жице и светиљке.
Пакујемо се полако, плаћамо рачун, товаримо у кола шта се накупило, например ону таблу сланине, чекамо да газдарица изађе и спусти нам ланац да изађемо са паркинга. Ланац је ту да се не би паркирао неко ко не треба, а и да не побегне ко није платио…
Амбијент делом вагонски, због тих металних прозора, делом вашарски, јер печење продају и кроз излог, пролазницима.
Како рекох, злотвори пустили архитекте да се играју, па испало занимљиво. Например, прилепим канона уз под и шкљоцнем.
И стварно, летва на крају тепиха испадне паралелна са оквиром, нема грешке.
Умели су чак и светларник на степениште да ставе, што ево сад, мора да има скоро пола века од изградње, још увек ствара занимљив амбијент. Окачене фотографије из историје бање, урађене тако у сепији, само допуњавају тај опште кафени тон.
Како ће данашње стакларе да изгледају кад остаре?
Од целог преподнева нема фотки јер смо обилазили све исто као прошлог пута, па су и фотке репризне. Технички боље овог пута, али надахнуће не наилази тек тако.
нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…
Стижемо у бању негде таман у време за ручак. Купујем два картона за паркирање, што је лукав штос бањске општине, није нешто много и важи цео дан, само се треба мало распитати. Не верујем да дижу неке велике паре на томе. Дижу на онима који не знају, па не плате.
Ручамо у неком… нечем што није баш ресторан, тек је мало јаче од киоска, скоро као сајамска шатра, осим што има стреју. Једемо прави мензашки гулаш, није за похвалу ал’ није ни лош, пуни стомак и враћа расположење. А онда крећемо да нађемо смештај, све рачунајући да је крај сезоне а у бар 80% кућа има соба за издавање. Цврц, Милојка, препешачисмо добар круг око бање и ништа. Крај сезоне, власници углавном Београђани, већ позатварали и разишли се. На једном месту само као има, ал’ ме лик ошацовао и онако одокативно одвалио 7200 за ноћ. У једном већем хотелу нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…
Кафана је у облику лађе, чији је прамац на месту где се спајају два потока. Симпатично и доста доследно изведено, ето и та ограда од ужади. Само фали да келнери носе морнарско.
Успут негде чујемо да се у Лађи скупља та литерарна дружина, ти издавачи соба. Лађа, међутим, полупразна, крај сезоне, ал’ нас упуте на кафић Ин (није Inn, In је), тамо се као скупљају ови други. О томе који су први који други, ни речи.
Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.
Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.
Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.
Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.
