Једна од пре: граница светлости и таме

Почело је са кломпама, старе се већ офуцале на башти, ајд у набавку. Што је у ствари само изговор да мрднем дупе са столице одлепим очи од монитора и изађем мало да видим света. Кломпe? Више нема да се купи. Тј има некакве имитације од пластике, хвала лепо. Обишао све дућане, нема, ај’ на пијацу.

Нема ни тамо. Последњи пут су виђене преклани, а онда је ваљда умро мајстор који прави дрва, тј ђонове. Као да је за целу земљу био остао тај један. Можда и јесте.

Један покушај набавке је замало успео. Колега из фирме, Холанђанин, навраћао овамо па ми је он донео један пар, бирао сам из каталога шта да ми донесе. Испостави се да су шведске, одлично дрво, одлична кожа… али за неку ногу са нижим рисом. Наливао сам их алкохолом и придигао то колико толико, ал’ последња три милиметра никако. Пошто је ђон један комад дрвета, развио бих жуљеве као некад, на тим местима ми је кожа још увек грубља. Хвала, не бих испочетка. Нога балканска, кломпа шведска, свашта.

Ствар се срећно завршила тек годину и кусур касније, нашао радњу Копитарне из Цеља у Врњачкој бањи, легле ко саливене. Но, данас госпоја пазари, ја обилазим она три обућара што раде на пијаци, а понео сам и фоткалицу. Не волим баш пијацу, буде увек исто. Искушењу ипак не одолевам, ово је морало да се шкљоцне.

Нисам имао срца да окидам серију са разним параметрима, човек се тако лепо упозирао да сам само бацио поглед на екранче, направио задовољну фацу, наклонио се и бина лево.

Не знам шта је дућанџија очекивао од ове фотке, ал’ је уредно и без позива сео да позира. Можда сам хтео да снимим овај метеж, да се усредсредим на ове вентиле са зеленим ручицама или неки детаљ међ славинама и међ муфом… јок, кад се човек овако нацрта, фотка мора да изађе овако, нема врдања.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: граница светлости и таме”

Мука с речима: вертикалне верзије

имамо перверзију (изопачење првобитног), инверзију (обрат), конверзију (…

Латинско vertere (окретати, мењати) је оставило бројно потомство, пре свега у језицима натовареним латинским, као што су романски језици (по природи ствари, јер су настали кварењем латинског према потребама) и, с опроштењем, енглески (где је латинштина дошла у виду некакве језичке реформе, лек гори од болести).

Код нас је то по свој прилици род рођени са глаголом вртети, па чак подозревам да vertigo и вртоглавица нису тек тако случајно слични. Ако вам се од овог завртело у глави… изађите у врт, тај ваљда не потиче из латинског.

Од тог основног вертере имамо, да се задржимо само на речима које постоје и код нас, конвертите (превртљивце, ака преобраћенике), интро- и екстровертне ликове (уврнуте и изврнуте?), инверторске климе, вертикалу. Имамо и, д’извинете на уљезу, енглеску реч за рекламу и рекламере, која се код нас запатила у облику “одвратајзер”, боље ни не заслужују. Од облика versus, међутим, имамо свашта.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: вертикалне верзије”

Ушни црв племените пасмине

Ушне црве углавном избегавам, јер су досадни и сметају, брате. Осим кад се баш намести, и то наместим сам себи. Сокоћало које сам већ спомињао има ту особину да памти где је стало, и то у виду целих песама. Дакле ако се при гашењу мотора нашао негде у сред или пред крај неке песме, следећи пут та песма креће испочетка. Например, ова.

У ствари, не баш та, него студијски оригинал из 1975. Пошто сам све нешто ишао у набавку, ниједна вожња није потрајала свих десет ипо минута, па сам је тако чуо неколико пута заредом, никад до краја. Морао сам, по повратку кући, да нађем шта је то. Некако по сећању… мора да је Језда Урфа. И јесте. Те сам натакао слушке и одслушао и крај.

Nastavite sa čitanjem… “Ушни црв племените пасмине”

Једна од пре: чучањ

По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.

Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.

Дечко телефонира и ни не покушава да достигне било какав степен смирења; он не тихује. Сео би на било шта, али ничег нема сем бетонских саксија.

Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: чучањ”

Мука с речима: докторе, мајсторе!

“Ма није он никакав доктор, он је бре обичан мајстор”… што би у преводу са латинског било “није он никакав учитељ, он је бре обичан учитељ”. Јер magister је било баш то, учитељ, а docere је глагол који значи подучавати. Али су се те две речи баш добро прошетале кроз језике и стекле богату каријеру.

Од магистра имамо и маестра (који је, пак, породио маестрално извођење и ветар назван по себи), и мистера и мајстора. Тај мистер, пак, то је посебна прича. Јер, ах, тај енглески нам се опет заплиће међу ноге. Наиме, немају реч магистар – то се каже мастер (“особа са дипломом између факултетске и докторске, или сам тај академски степен”) али та реч има још двеста других значења. Имају магистрата, који је некакав нижи судија за ситне случајеве или за предрадње у крупним, и крај. Све остале облике изводе из тог мастера – дакле немају ни магистралу, ни магистрални рецепт (оно кад нема готовог лека него апотекар мора да га замеси), ни магистратуру као степен школовања. Мастер би требало да је то исто, али…

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: докторе, мајсторе!”

Мука с речима: множина мења ствар

Једна од старих новинских увреда у нас (а ваљда и другде) је да вам презиме ставе у множину, у фразу типа “а онда се ту натоврзу разни Перићи и Поповићи”. Јер док сте у једнини, особа сте; у множини постајете негативна појава.

Енглески, о који се вазда спотичемо, има неколико речи код којих једнина и множина напросто не значе исто – кад више нечега није више тог нечега, него нешто десето.

Ево, например pepper. Наводно је за то крив још Колумбо, са оном варком да је као нашао Индију, па кад је краљу показивао паприку, мазао га да је то бибер. Те тако бибер-пипер-папар-паприка у суштини и јесте једна реч, али се у већини језика раздвојила у две речи, јер ипак значи различите ствари. Јок у енглеском: pepper се у једнини понаша као збирна именица и значи бибер; у множини значи паприке. Једнина од паприке је онда мало незгодна и ту увек нешто маневришу додатним речима да избегну забуну. Забуну направе другима: онај pepper spray што се продаје, није бибер спреј јер нема везе са бибером, то је љута паприка (тј. капсицин) у спреју. Још горе, имају реч paprika, али она не означава никакву биљку, него млевену алеву паприку као зачин.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: множина мења ствар”

Једна од пре: кад се деца наиграју

“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта

Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.

Ово је снимљено код куће.

На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад се деца наиграју”

Једна од пре: уочи позирачу

постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска

Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.

Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.

Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.

Позирала је добрих пола минута, намештајући се, а и светло се мењало, те сам стигао да шкљоцнем 3-4 комада.

Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: уочи позирачу”

Једна од пре: земља, ветар, плажа

Кад је Зоћа пре неки дан писао о Земљи, ветру и ватри, упалила ми се сијалица: па ја сам њих видео уживо!

Прво да мало нацртамо место. Вирџинија Бич је град уз обалу – дакле иде океан, па песак, па низ хотела уз плажу (до отприлике четрдесет друге улице, после иду приватне виле до ушћа), па Атлантска авенија, па Пацифичка, па Балтичка (не питајте за логику, понестало), па онда колико толико нормалне улице.

6. јуни 2005, Вирџинија Бич
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, ветар, плажа”

Једна од пре: железничка зграда

Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…

Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.

Лепо изгледа одавде. А сад ко зна какву ће ругобу од стакларе да натркече овде уз магистралу…

Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: железничка зграда”