Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta povezuje grupe Deep Purple i ABBA? Naizgled ništa, jer ono što su svirali nema nikakvih dodirnih tačaka. No, zeznuo sam se.
Pošteno da priznam, Jona Lorda nikada nisam mogao da zamislim kao pisca dirljivih balada u fazonu Burta Bacharacha. Ispostavilo se da on ima i svoju nežniju stranu.
All of these lines across my face
Tell you the story of who I am
So many stories of where I’ve been
And how I got to where I am
But these stories don’t mean anything
When you’ve got no one to tell them to
It’s true…I was made for you
Ovako je krenula pesma “The Story” i sasvim je normalno što sam se odmah zapitao gde rastu ženske koje te još u prvoj strofi oduvaju. Onih metiljavih, koje “niko ne voli” i nešto stalno zapomažu, ima koliko hoćeš. 
Malo vršljanja po netu daje odgovor – u Seattleu. Daleko, brate. Teško da će nam se putevi ikada ukrstiti. No, odmah mi je postalo jasno zašto zvuči tako kako zvuči, u tom gradu se rodio grunge. To me je malo pokolebalo, ali sam stisnuo zube i uspeo da složim priču.
Sa Bobom Dylanom sam stalno u nekoj svađi. Ne zato što ne volim njegove pesme, naprotiv. Danas me nervira zato što njegov menadžment vredno uklanja njegove snimke sa Cevke iz samo njima znanog razloga, pa ono o čemu sam nameravao da pišem nemam čime da ilustrujem. Dylanovo unjakavo pevanje me je oduvek nerviralo, a tek koliko sam vremena svog maleckog života potrošio da rastumačim šta je u pojedinim pesmama hteo da kaže…
Ponekad pomislim da me/nas namerno zeza. 
O ljubavi svi oko nas sve znaju. Samo, ma koliko se trudili da proniknemo u suštinu ove reči koja bi trebalo da bude sublimacija svih plemenitih osećanja koja žive u nama, najčešće nam to ne uspeva. Ljubav je i dalje maglovita reč koja nas tera da svakodnevno preispitujemo odnose sa ljudima oko nas, ne bi li pronašli njeno pravo značenje.
Već smo konstatovali da je na ovu temu ispevano bezbroj pesama, a današnja je imala čudan životni put.
Jedan od žanrova o kome se oduvek slabo pisalo je Celtic rock. Za one koji nisu sigurni šta se iza ove kovanice krije, da objasnimo stvar – to je muzika koja je duboko ukorenjena u nasleđu Škotske i Irske, a izvodi se na mešavini tradicionalnih instrumenata (gajde, violine, razne frule, itd) i modernih.
Ako ste pomislili da su ovaj žanr osmislili Thin Lizzy sa antologijskom obradom pesme “Whiskey in the Jar“, odmah da vam kažem da nije tako. Stvar je krenula nekoliko godina ranije.
Čini mi se da će uskoro smena generacija. Deca se svakodnevno motaju oko nas, pa i ne primetimo kako očas odrastu i počnu da nam dele lekcije. Kada je Junior završio sa pubertetskom HM fazom i dugom kosom, sa znatiželjom sam iščekivao na koju stranu će da krene.
Kako u domen vaspitavanja dece ne spada i nametanje muzičkog ukusa, bio sam prilično iznenađen šta mu se sve našlo u telefonu. Ne šarmiraju se današnje devojke pesmama Johnnya Casha. 
U vreme kada sam bio klinac, zanosio sam se mišlju da ću, jednoga dana, uspeti da sakupim veći deo albuma koji su se nalazili u katalozima. Ispostavilo se da je to “sanak pusti” – diskografske kuće brže su se štancovale ploče nego što sam ja finansijski napredovao. Kako je do toga doba moja kolekcija vidno napredovala, više i ne razmišljam kako da dođem do nečega što me interesuje, već o tome šta da radim sa očiglednim viškom. Veći deo kolekcije verovatno više nikada neću provući kroz uši.
Posebna teškoću predstavljaju autori sa megalomanskim ambicijama i neobuzdani talenti skloni kolaboracijama koji izdaju po više albuma u toku godine. E, tu se tek treba snaći. 
Retki su dani kada sa Juniorom pijem jutarnju Nesicu. Nikako da uskladimo tajming – on zbog svojih ortaka koji žive u drugim vremenskim zonama leže kasno, a ustaje u vreme kada sam ja već i zaboravio da li sam toga dana popio kafu. Dok krmeljamo i pokušavamo da se priberemo, vrtim neku muziku sve pokušavajući da ubacim crvića u glavu koji će vredno da rovari po mojim ganglijama ne bih li, na kraju dana, konačno napisao tekst.
Ovoga jutra Junior je odmah ispalio predlog. Piši o nekoj filmskoj muzici, rekao je, to sigurno do sada nisi radio.
Džabe sam ga ubeđivao da većina muzike tog tipa slabo funkcioniše van gledanja u ekran pa nema smisla gnjaviti čitaoce time. Kako ne bih došao u situaciju da mi se roditeljski autoritet sruši kao kula od karata, obećam mu da ću nešto da napišem i na tu temu.
Bolje da nisam.
Build me a ladder to the northern lights
So I can watch them from the sky
Promise the air won’t lose its winter still
That the dusk won’t pass me buy
Tek što je pesma stigla do ove strofe, koja je prvi refren, morao sam da uzmem lupu. Cvikeri više ne pomažu kod čitanja tekstova koje odštampaju na omotima diskova. 
U prošlogodišnjim pisanijama više puta sam se žalio kako mnogo vremena potrošim slušajući albume bez inspiracije. Kao da su autori snimali na silu, a recenzenti su se na sve moguće & nemoguće načine trudili da biranim rečima spasu njihovo dostojanstvo. Tu i temo našao bi se i poneki intrigantni komad koji je obavezno završavao ovde na blogu, ali to je više bio izuzetak nego pravilo.
Ova godina je, na moje iznenađenje, počela prilično furiozno.