Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Prebirajući po gomili relativno svežih izdanja, pažnju mi je privukao album Flaco & Max: Legends & Legacies (2014). Kada je posredi čika Flaco Jimenez, tu nemam nikakve dileme, jer je reč o ikoni Tex-Mex muzike: naprosto ga obožavam.
Trebalo je otkriti ko je Max.
I’ve always been reckless and foolish with love
Always pushing my luck with the spirits above
My heart is not crazy, it’s just too complex
And with four different lovers you don’t get much rest
I’ve gone and created a mess
Ovo je definitivno najzabavniji klip koji sam gledao poslednjih meseci.
U stvari, dok ga i sada gledam, stalno se vraćam decenijama unazad i mislim na Đoleta, mog starog drugara koji je voleo dve žene. Samo po sebi to nije ništa strašno i često se dešava, ali je Đole imao „situaciju“. Ne samo da ih je voleo, već se sa njima istovremeno i zabavljao… 
Kada naiđem na omot albuma na kome su navedeni muzičari koji sviraju na njemu, a odmah primetim da ih sve prepoznajem, moram ekspresno da proverim šta se tu dešava. Mnogo puta sam se uverio da neki off projekti znaju da budu itekako zanimljivi.
Ispostavilo se da je Keats (1984) jedan od najfinijih albuma snimljen osamdesetih.
Veliki Brat nikada ne spava! Bilo da se zove CCTV ili nekako drugačije, svodi se na isto: neko nas posmatra. Sve to je, kao, radi naše lične sigurnosti. Ako te neko upuca ili ti se desi nešto gadno, onda će “oni koji treba da znaju” na osnovu snimaka pojuriti počinioca.
Kao da ti je to nekakva uteha. 
Elem, toga sam se prisetio kada sam primetio da je Šef promenio Rndalicu na vrhu stranice. On stalno, kao Veliki Brat, nadgleda sve Samuraje kako ne bi napravili nešto neprimereno na blogu. Nije to tako loše – ponekad mi, neprimetno, da ideju za tekst. 
Da je Chris Rainbow otišao na Neko Bolje Mesto, saznao sam sasvim slučajno na jednom od muzičkih blogova koje pratim. Velikim medijima priča o njemu verovatno nije bila previše interesantna. I to je postalo sasvim uobičajena stvar za neke ljude čije se ime obično piše malim slovima na omotima albuma.
Njegove pesme nisu se prodavale u milionskim tiražima, ali ćemo ga pamtiti kao jednog od najboljih pevača svoje generacije i autora par brilijantnih ostvarenja.
Leto 1982. godine bilo je veoma zabavno. Dubrovnik i ja bili smo u istoj državi, pila se kafa na Stradunu, u kampu u kome sam bio smešten nastupali su Narakord i Mama Coco bez Dade Topića (pa šta ko voli), vino je bilo jeftino… 
“Naivne Švabice jedre” su po svom dolasku nalepile na vrata svojih bungalova obaveštenje da se iza njih nalazi sex klub (što se moralo proveriti)… 
A par dana po našem dolasku komšije su nam bile igrači mlade košarkaške reprezentacije Jugoslavije. 
Dražen Petrović je već tada bio veliki igrač, ali čudan lik. Uvek je solirao i najčešće bio sam.
Najpoznatija mesečina na ovim prostorima je ona koju je otpevao Sting sa grupom Police. Jes’ da se pesma zove “Message in the Bottle“, ali je većina Srba čula nešto sasvim drugo. Tako je Stingova pesma postala legendarna povlačeći se kroz mnogobrojne šale.
Petnaestak godina kasnije, pesma “Denpasar Moon” je, baveći se mesečinom na drugoj strani planete, napravila haos.
Kakva je to tek priča!
Još jedan…
Moram priznati da sam zatečen odlaskom Vlade Divljana na Neko Bolje Mesto, jer nikada neću moći da mu kažem ono što me je dugo tištalo. Sve sam se nadao da ćemo se jednom ponovo sresti.
Očigledno, Nebo je imalo druge planove.
Kada se pojavio današnji klip, odmah sam zabeležio link. Prvo sam hteo da preslušam novi album Amire Medunjanin pa tek onda da napišem nešto o njemu. I ko zna dokle bi pesma čamila da danas nisam prelistavao novi Uncut. Na moje iznenađenje, nabasam na recenziju njenog najnovijeg albuma Silk & Stone (2014).
E, baš da vidim šta su Englezi napisali o bosanskim specijalitetima. 
Svi britanski muzički časopisi oduvek imaju oglase na poslednjim stranicama u kojima možete da se obavestite ko i gde svira u narednih mesec dana. Meni je interesantno da ih pogledam iz više razloga: da se podsetim mesta u kojima sam pio pivce & mlatio glavom, snimim novootvorena jer me ne napušta želja da se jednoga dana nađem tamo i obavestim o mojim muzičkim herojima o kojima novine više ne pišu, ali su i dalje aktivni.
Bolje je da se sretnemo na poslednjim stranicama novina nego u čituljama. 