Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
O mestu grupe The Beatles u istoriji popularne muzike XX veka odavno je sve rečeno. Dobro se sećam histerije koju su izazivali kod obožavatelja, ali se ne sećam da je nešto slično bilo ko ponovio proteklih decenija. Uz njih, moderna muzika je postala umetnost. I odličan posao.
Rock & Roll je, napokon, odrastao i uozbiljio se.
Cause I’m not waiting for a secret
I don’t want to hear a lie.
Don’t want the promise of tomorrow
Give me your heart tonight.
Pravi frajeri oduvek su znali kako… 
Wake up baby
Listen to me
It’s time to open your eyes
Snap out of this dream
Tema pesme je trivijalna, ali ne i povod da nešto napišem. 
Sinoć mi je Šef diskretno stavio do znanja da slavimo obljetnicu bloga te bi bilo zgodno da mnogo ne filozofiram u prilogu.
Raspali nešto veselo! – reče.
Raspalio bih ja odmah, ali na šta god da pomislim, odmah počnem pesmu da muvam po glavi i zaključim da nisam nešto zadovoljan izborom.
Matori Buridanov magarac se nikada neće promeniti. 
Od kako su se Srbi religiozno osvestili, svačega smo se nagledali i naslušali. Od novokomponovanih “vernika” ne može čovek da ostane živ, likovi “uglednih umetnica” krase zidove crkava, a svaka šuša se našla pozvanom da svakodnevno okolo deli packe.
Nije to samo naša specijalnost. Ni oni “razvijeni” nisu imuni na slične stvari. Rokeri, koji sebe često smatraju “umetnicima”, znaju često da zalutaju u religiju i da pokušaju da budu “mudri”. I, uglavnom, završe neslavno. Na prangijanje hevi metalaca i koketiranje sa satanizmom neću ni da trošim reči.
Hrabar je onaj čovek koji se jednako plaši kao vi i ja, ali je u stanju da strah kanališe, potisne i prevaziđe snagom svoje volje, što traje taman toliko koliko je potrebno da se uzrok straha pobedi.
Lepo je Grba ovo sročio. Sa ovom rečenicom u glavi, odlučim da se suočim sa svojim najvećim strahom.
Imati veliku fonoteku & muzičku arhivu je lepa stvar, a voditi računa o njoj je već druga priča. 
“Padaju kao snoplje”, primetio je moj prijatelj. I stvarno, kada malo razmislim, ne može da prođe ni nedelja dana da neki od mojih/naših junaka ne krene na Neko Bolje Mesto. Moji Moravci bi mudro procedili kroz zube: “Opet je neka rednja.” A meni ostaje da se nadam da neću uskoro da završim u istom paket aranžmanu.
Neću ni da mislim o tome. Ionako neću moći da odaberem ni vreme, ni mesto – zna se ko će to da uradi umesto mene.
Nedavno su i naše novine su prenele šturu agencijsku vest da je preminuo Steve Strange. U nekoliko rečenica su smandrljale par osnovnih podataka o njegovom životu, iz kojih se ništa smisleno ne može zaključiti, i ispratile ga na Neko Bolje Mesto. Posle tako škrtog predstavljanja, klinci nikada ništa i neće saznati o čoveku koji je imao važnu ulogu u muzičkom pravcu koji se zove Novi romantizam.
No, da počnemo priču iz početka.
Bio sam u dilemi oko naslova. Možda i nije u pitanju crnka, već neka druga boja kose. Čini mi se da sam negde pročitao da Amerikanci, kada upotrebe izraz dark haired girl, misle na brinetu. Ako sam se i negde izgubio u prevodu, Komšija je ovde da mi pokaže pravi put. 
Iskustvo me je naučilo da boja ženske kose i nije toliko važna. Naročito ako si na tripu, bilo koje vrste. 
Prošlo je vreme bučnih žurki iz mladosti. Omatorelo se, a društvo hoće da sluša finu muziku kada mi dođe u posetu. Iako se trudim da budem dobar domaćin, uvek iskrsne i poneki problem koji ne mogu da rešim. A moj je specifičan. Treba da rešavam kviz:
Pusti onu muziku uz koju smo se dobro zezali poslednji put.
Ne sećam se šta sam puštao pre dva dana, a kamoli nečiji “poslednji put”. 
Uz malo nagovaranja da čujemo nešto novo i dobro, sve prođe kako treba. Uz nekoliko Milfovača brzo dostignemo radnu temperaturu. Kako ona ima i odloženo dejstvo, čim žene počnu da se gurkaju laktovima i krenu sa konstatacijom da nas je malo uhvatilo, to je znak da je došlo vreme da se opraštamo. 