Come on and take a trip
In my Time Machine
Time Machine
You know what I mean
Šta mislite, koliko dugo sam se dvoumio da uskočim? 
Author: Peacock
Karta za Čikago
Eeee, kada bi meni neko dao kartu za Čikago, nikada do njega ne bih ni stigao. Garantujem, zaglavio bih, uzgred, u nekoj birtiji. Ne zbog pića, njega ima svuda, već zbog nekog od onih muzikanata na koje bih tamo nabasao. To su oni koji nikada neće snimiti ništa, iako to zaslužuju.
A i zašto bih uopšte išao u Čikago? Velegrad k’o velegrad, bio sam i u mnogo većim od njega. Na mesta po kojima bih voleo da pronjuškam, čak ni lokalci više ne zalaze. Kažu, opasno je…
Šta god to značilo, bolje da poslušamo šta lokalci pričaju. Valjda su u toku…
Diler
Jesam li već pominjao zašto sam prestao da sviram? Nisam? Nije to bilo samo zbog devojke sa kojom sam delio klupu na časovima solfeđa, pa sam mislio samo na to šta će se dešavati posle časa. Slušao sam i pogrešnu muziku. Ne u bukvalnom smislu pogrešnu, ona je bila zavodljiva koliko i grudi moje drugarice u mraku iza muzičke škole. Ali je išla mnogo dalje od prosvirivanja skala i klasičarskog repertoara.
Tako sam krenuo na trip koji i danas traje.
Nežna duša
Preksinoć sam bio na promociji sjajne knjige o rok muzici i državi u kojoj se ta muzika svirala. O samoj knjizi i autoru ćemo nekom drugom prilikom, onako kako dolikuje. Nego, taman sam se spremio da krenem, kada me pozva organizator promocije. Kaže: zeznuli smo stvar sa muzikom, ponesi nešto da pustiš. Tako se iznenada nađoh u nebranom grožđu, treba sve da spremim za deset minuta. Ne ide, bre, to tako… 
Uzmem pod mišku ovo sokoćalo na kome sada pišem, znam da na njemu ima svašta od muzike. Nekako ću da se snađem na licu mesta. Srpska posla, šta ćeš. 
Ne volim da izigravam DJ-a pod stare dane, mislio sam da sam to davno ostavio iza sebe. Ispade da nisam. 
Ložim se
Neke pesme ostkrijem sa zadrškom. Kada sam počinjao da skupljam & poručujem muziku iz inozemstva, nije se imalo bog zna šta probrati. Katalog, kako to dobro zvuči, sastojao se iz par gusto ispisanih listova po kojima sam voleo da rovarim, da raznobojnim flomasterima obeležavam važne i manje važne ploče i nikada mi nije bilo dosadno. Pa sledećeg meseca, kada stigne novi, jovo – nanovo. I nikada mi nije bilo dosadno. 
Sada odeš na Cevku, imaš urednu najavu za svaki album, pa se tako održava tenzija dok se ne pojavi. Ili ga, naprosto, zaboraviš. Namnožilo se puno toga.
I ja, kao i Grba, volim Calexico. Sa takvim dobrim & vrednim tipovima nikada nisi načisto gde i sa kim će sarađivati. Često su to opskurni likovi, pa o njima saznaš nešto tek kada ih negde nehotično spomenu… 
Tako bi i ovoga puta, Joey Burns malo priča za novine, a ja se nakon toga raspametim. 
Egzibicija
Već nekoliko puta se navraćam na ovaj klip, pa se sve nešto ustežem da pišem. Di ću da zapostavim žensku populaciju koja čita ovaj blog. Zameriće mi za diskriminaciju jer ovo je muška muzika, bez ikakve dvojbe.
Da parafraziram Lj, ako se dobro sećam: “Prave žene to ne razumeju!” 🙂
Krive, možda. 🙂
Dakle, drage moje dame, za svaki slučaj navratite sutra… 🙂
Another Freak in the Hall
Kada sam onomad napisao da slušam tursku psihodeliju iz Anadolije nisam se šalio. I sve su me svrbeli prsti da napišem koju, pa sam odustao. Ne ide na suvo, a informacije o izvođačima mogu da nađem samo na njihovom maternjem jeziku. Džabe kukamo da smo petsto godina bili pod Turcima kada ništa nismo naučili. 🙂 I dalje ih zamišljamo sa turbanima & jataganima… Valjda vam je jasno da ne gledam one serije sa modernim Turcima. 🙂
Ovo današnje je još radikalnije od psihodelije iz Anadolije. Pa ko izdrži…
Lalena
Ovih dana na jednom drugom mestu raspravljasmo o nekim staritetima. Nije bilo uobičajeno. Ali nije bilo ni loše jer vreme mnogo dobrih pesama odnese ko zna gde. Tamo ćute i čekaju da ih se, ko zna kada i kojim povodom, neko ponovo seti i da, makar za kratko, ponovo ožive.
Ovu današnju malo ljudi zna, čak i oni kojim je muzika važna u životu.
Nije sama pesma kriva, ona je takva kakva jeste, velika u svakom pogledu, ma kako je okretali i posmatrali. Ali nije zaživela kod publike i to je prava šteta.
Venecuela
Svi mi maštamo o putovanjima. Po mogućstvu, što dalje, to bolje. A pošto živimo u nenormalim uslovima, najčešče odmahnemo rukom tešeći se da će se, jednoga dana, i to dogoditi. Eh, sanak pusti… 🙁
Sa Sašom sam davno postigao dogovor oko putovanja; delimo slične snove. Znamo destinaciju – Arizona, prevozno sredstvo – neki stari kabriolet, kako ćemo da se picnemo – kao u pesmi “Brass Buttons”, i šta ćemo da stavimo na glavu – Stetson. Zna se i muzika: malo Ramonesi, malo Gram Parsons.
To naše snevanje traje dobrih petnaestak godina i kada god da se nađemo, a ne događa se toliko često kako bi mi to želeli, uvek planiramo još neke detalje oko puta.
Crveni balon (zvukom)
Ova godina je baš loše krenula, na muzičkom nebu baš ništa preterano interesantno. Valjda muzičari hvataju zalet, u najavi je nekoliko finih stvari. A, po običaju, sledi i neko prijatno iznenađenje. Zbog toga tumaram po ćoškovima i pronalazim pesme na koje se odavno uhvatila prašina i potpuno su zaboravljene.
Davne 1963. godine muzički svet se potpuno promenio. Na Ostrvu je počelo ludijanje za Bitlsima koji su te godine izbacili dva albuma i polako postajali atrakcija, a stvari su se odvijale velikom brzinom. Pošto je Britanija a i dobar deo Evrope već pao na kolena, sve je bilo spremno za osvajanje najvećeg tržišta, Amerike.
Neko je to promućurno nazvao “Britanskom invazijom”. Ja bih ustvrdio da je to bila muzička revolucija! 🙂