Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Zanimljiva paralela o mogućnosti potonuća nečeg veličanstvenog.
Svi oni koji su bili u Veneciji slažu se u oceni da je to čudesan grad. Nalazi se u severoistočnoj Italiji, a geografski položaj joj je, kroz istoriju, omogućio da igra veoma važnu ulogu – bila je to raskrsnica između Istoka i Zapada. Zato je Venecija postala važan, možda i najvažniji trgovački centar srednjeg veka i, kako smo naučili iz istorijskih čitanki, prestonica Mletačke Republike.
U stvari, kada govorimo o Veneciji, ne znamo odakle da počnemo.
Kada si na početku karijere, fali ti novac, nemaš prevelikog izbora. I najboljima se dešavalo da pišu po narudžbini, što ponekad rezultira antologijskim pesmama.
Ako zavrtimo vremeplov i vratimo se u 1964. godinu videćemo da su svi junaci današnje priče bili klinci. Mick Jagger, Keith Richards su jedva da su bili prevalili dvadesetprvu, Andrew Loog Oldham je bio par godina mlađi, The Rolling Stones su postojali tek par godina i bili su daleko od onoga što će nešto kasnije postati…
Za kompletnu priču fali nam samo klinceza.
Osamdesete su bile nemilosrdne prema imenima muzičke industrije koja su želela da rade po starim receptima. Najveći rock’n’roll cirkus umalo nije prestao da postoji zbog takvih prilika.
Punk i New Wave nisu samo ugasili “simfoničare” koji su dominirali britanskom muzičkom scenom u prvoj polovini sedamdesetih. Neočekivani uspeh ovih pravaca ozbiljno je prodrmao muzičku industriju i neke od najvećih svetskih atrakcija. Na početku osamdesetih i The Rolling Stones su se našli u velikoj krizi i zamalo se nisu raspali.
Ko bi to mogao i da pomisli.
Sa zrelošću koje donose godine, velike pesme nastaju tako što se o svakodnevnim životima govori na poseban način.
U neka davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Nju su praktikovale sve velike civilizacije (Mesopotamija, Kina, Egipat, Persija, Indija…). Alhemičari su pokušavali da otkriju tajnu kamena mudrosti koji bi, šatro, omogućavao da se obični metali pretvore u plemenite. No, to je bila samo varka za naivne – iza hermetičkih tekstova koje su ostavljali za sobom krio se mnogo viši cilj koji bismo mogli da nazovemo duhovnim preobražajem.
Evropa je, po običaju, kaskala stotinama godina za njima. I kada su se Evropljani petljali sa alhemijom, kod njih je prevladao racionalni princip – iz nje su se razvile moderna hemija, metalurgija, medicina i još štošta korisnog, a danas se smatra pseudonaukom.
Neprekidni niz loših vesti nije specijalnost današnjeg vremena. Bilo je toga i ranije.
Jeste li čitali jutarnje naslove po novinama/portalima? U njima nema ničega novoga što već nismo videli/čuli godinama unazad, a što bi ukratko moglo da se opiše kako više nema dobrih vesti. I ako ih kojim slučajem ima, potisnute su u drugi plan i teško se do njih dolazi. Kolektivno živimo u strahu i neizvesnosti, paralisani da išta svrsishodno preduzmemo kako bi išta promenili.
Šta god mislili o svemu ovome, čini nam se da mač koji će preseći zamršeni čvor nije u našim rukama.
Šta znamo o muzičkoj produkciji koja dolazi iz Holandije? Gotovo ništa.
U trenutku kada sam prvi put čuo današnju pesmu, prvo sam pomislio na grupu Arcade Fire. Pa kada se malo razvila na The Decemberists, da bi na kraju zaključio da nije ni jedno ni drugo. Mračni i pesimistični folk-rock zvuk je vukao na pomenute grupe, ali je u potpisu pesme stajalo Blaudzun, reč koju vidim prvi put u životu i koja me ni na šta ne asocira.
Nema mi druge nego da se uposli tražilica.
Steve Morse je poznat kao čovek koji je nasledio mesto Ritchieja Blackmorea u grupi Deep Purple. No, on nije samo suvi prangijaš.
Onomad sam sreo prijateljicu koju dugo nisam video. Odmah je primetila kako sam se “uvoštio” i da se ne menjam, skoro da sam isti kao i pre mnogo godina, jesam postigao boju kose koja je primerena uzrastu, al’ ne mari… Oči mi i dalje sjaje i još uvek imam “pogled od koga ženama klecaju kolena”, mogli bismo da se vidimo i da se prisetimo starih dana…
Bože, toliko je lepo cvrkutala da zamalo da poverujem. 
Kada se jednom navučeš na pevanje Roberta Palmera, nema ti spasa. Uvek mu se ponovo vraćaš.
Muzičke enciklopedije pišu da je Robert Palmer bio veliki pevač izuzetnih glasovnih mogućnosti, jedan od najvećih koji su ponikli u Engleskoj. Žene, pak, tvrde da je bio čovek izuzetnog šarma, lepote i stila. Meni je u svakom pogledu bio uzor u tinejdžerskim godinama i pomno sam pratio njegovu karijeru.
Samo što ni približno nisam u životu dobacio kao on. 
Nije bitno kako tražite put u trenucima kada mislite da su vam sve lađe potonule. Važno je da ga pronađete.
Iako smo ovdašnji Комшија i ja veliki obožavaoci grupe Strawbs, prosto mi je neverovatno da je na ovom blogu objavljen samo jedan tekst o njima. Ne postoji ni jedan valjan razlog da ih izbegavamo, tim pre što je u pitanju jedna od najoriginalnijih britanskih grupa svih vremena. Strawbsi imaju samo jednu manu: tokom dugogodišnje karijere, čiji početak seže u 1964. godinu, nikada nisu bili u medijskoj žiži, iako to svakako zaslužuju svojim kvalitetnim opusom.
Prethodnu priču o njima sam, zgodno za današnju, završio odlaskom Ricka Wakemana iz grupe.
Paul Simon je autor mnogih velikih pesama. Ova je pomalo zaboravljena.
Posle senzacionalnog uspeha albuma Bridge over Troubled Water (1970) niko nije očekivao da će planetarno popularni duet Simon & Garfunkel prestati sa zajedničkim radom. A upravo to se desilo. Uprkos svemu što su zajednički postigli, imali su potpuno različita viđenja u kom smeru treba da nastave karijeru. Art Garfunkel je u tom trenutku sebe više video kao glumca (igrao je početkom sedamdesetih u dva filma koje je režirao Mike Nichols – jedan od njih je čuveni Kvaka 22), a Paul Simon je nastavio da radi ono što najbolje zna – da piše nove pesme.
Očekivano, obojica su početkom sedamdesetih spremali solističke albume.
