Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovo je priča o tome kako se jedna pesma tumbala dugo vremena u zamešateljstvu muzičke industrije dok najzad nije stekla zasluženu pažnju.
U više navrata sam pisao kako neke pesme pređu trnovit put do publike. Razlozi su uvek različiti: nekada je to nezainteresovanost diskografske kuće, nekada splet nepredvidivih životnih okolnosti, a najčešće nedostatak sreće. Znam puno priča čiji su se akteri samo našli u pravo vreme na pravom mestu i sa pravim ljudima – i život i karijera su im poprimili sasvim drugačiji tok.
Puštajte ovo, pa da nastavim.
Alt.country se pokazao kao žilav fah. Da li je to zbog širokog kapaciteta žanra ili će biti da je zbog nekih songwritera raskošnog talenta?…
Negde pred kraj osamdesetih, nekadašnje beogradske Omladinske novine (NON) objavile su zanimljiv umetak o novoj muzičkoj sceni koja se pojavljivala sa druge strane Atlantskog okeana. Autor umetka je bio Aleksandar Saša Žikić, podrazumevalo se da je napisan ozbiljno i kompetentno, a bukvalno sve grupe koje je pomenuo u njemu ostavile su značajan trag u muzičkoj istoriji.
Tada sam prvi put čuo za grupu Blue Rodeo.
Posledice globalne političke situacije svakodnevno svi osećamo. Neki je pak doživljavaju veoma naivno.
Jutros su me, po ko zna koji put, sačekale vesti o novom zveckanju oružjem… Iako sam sebi još pre više od decenije ukinuo gledanje televizije, izgleda da će se to uskoro desiti i sa čitanjem novina. Cena današnjeg “progresa” koju plaćamo je ogromna, a ispiranje mozga neprestano. Umesto da nas novine informišu i edukuju, kako je to nekada bilo, pretvorile su se u “proizvođače vesti” pa o pomenutom zveckanju nema nikakvih suvislih informacija. A to je samo po sebi sumnjivo. Političari dosoljavaju situaciju svojim izjavama, sve u brizi za sopstvenu naciju, a pri tome kroz lepo sročene eufemizme pričaju nam bajke, zaboravljajući da u njihovom poslu nema nikakvog altruizma. Njih pokreće najjača droga, moć, i raznorazni zakulisni interesi.
Sve ostalo ide u pratećem paketu kao “kolateralna šteta”.
Retka muzička izdanja me najčešće razočaraju. No, nađe se i brilijantnih ostvarenja.
U kolekcionarskim krugovima neprestano traje traganje za muzičkim “svetim gralovima”. To su uglavnom opskurni albumi od pre više decenija do kojih se teško dolazi zbog malog tiraža, jer su privatno izdati ili za male diskografske kuće. O cenama na berzama i da ne pričam. Recimo, prvi i najčešće jedini tiraž pojedinih albuma može da košta kao dobar auto. No, nađu se ljudi koji su i tako velike svote spremni da izdvoje.
Takvo kolekcionarstvo je, definitivno, ozbiljna bolest.
Do mene se, nedavno, dokotrljao jedan od albuma koji se u vinilnom obliku prodaje za 1000 evrića. Da nije digitalizacije i reizdanja, verovatno ga nikada ne bih čuo. A ni vi ne biste znali za njega.
Najlakše je kad stavite predrasudu ispred zdrave pameti, jer tako se najmanje umorite. Doduše, tako ne postignete nište, ali ako je to vaš cilj, onda nema problema.
Ako nas redovno čitate, svakako ste primetili da se kroz naše priče neprestano provlače prijatelji i komšiluk. Iako ponekad znaju žestoko da nam idu na živce bez njih se ne može. Kada nam je stani-pa’ni, oni su prvi koji nam se nađu pri ruci kako bi zajednički rešili problem. Zbog svega toga, negovanje međuljudskih odnosa je dobra stvar i, uz malo volje, lako sprovodljiva.
No, na nekim drugim podnebljima važe potpuno različita pravila.
Svet je lep kada sanjamo. Na našu žalost, uglavnom tada.
Sve mlade grupe prolaze kroz dobro poznati scenario: entuzijastički se okupe, počnu da pišu pesme, napreve demo snimke, sviraju po klubovima u nadi da će se njihovi nastupi svideti publici i sanjare o potpisivanju ugovora za veliku diskografsku kuću kako bi svoje pesme trajno zabeležili. Tako je i perspektivna grupa Supertramp početkom 1970. potpisala za veliki A&M Records.
Debitantski album im je objavljen u julu.
Plivati u vodama u kojima se nalazi mnogo grupa sličnog usmerenja nije ni malo lako. No, Stairsailor su strpljivim radom uspeli da se održe na površini.
U vreme kada su naši zapadni prijatelji bombama uvodili demokratiju u našu zemlju, četvorica mladića koji su se sreli na muzičkom koledžu su osnovali grupu i pokušavali da razrade ideje koje su imali. Nazvali su je Starsailor, jer je njihov pevač bio opsednut radovima Tima Buckleya. Već početkom 2000. godine snimili su demo snimke koji su počeli da kruže među novinarima. Na sve načine su pokušavali da za svoje pesme zainteresuju neku od izdavačkih kuća.
Imali su sreće.
Za slušanje muzike neopravdano zaboravljenih velemajstora nikada nije kasno. I kada nas napuste, njihov duh ostaje da lebdi nad nama.
Kada se pomene Swamp rock, prva asocijacija su Creedence Clearwater Revival. Oni su ovaj muzički podžanr koji vuče korene iz cajun muzike koja se izvodila u Luizijani učinili globalno poznatim. No, nekrunisani kralj ove muzike je čovek koga su prijatelji zvali Swamp Fox, gitarista, kompozitor i songwriter Tony Joe White.
Muškarčina od glave do pete.
Carol Grimes je mogla da postane velika, komercijalna pevačica. Zašto nije? To nikada nećemo saznati.
Sećate li se one moje pričice o dva tipa koja su se spačekom uputili u London sredinom sedamdesetih? I kako su se vratili sa 400 longplejki koje ne znam kako su uneli u SFRJ? E, tada sam prvi put imao prilike da slušam album Carol Grimes i nikada više. Sećanja postaju nepouzdana, Carol bi ostala još jedna od brojnih koje su mi ostale u lepoj uspomeni, da se nije pojavio Manos…
Taj je jedan od najluđih kolekcionara koje sam upoznao.
Postoje neka jednostavna pitanja na koja su odgovori teški i zato još nisu naglas izgovoreni. Midlake nas suptilno podseća na to.
Kako dani (pre)brzo prolaze, mogu samo da konstatujem da mi se sve manje dopada sadašnjica. Sve češće sebe hvatam da ne znam koji je dan u nedelji, a svakodnevna besomučna jurnjava vezana za najelementarnije životne stvari ostavlja mi malo vremena za bilo šta drugo. Ima to malo veze i sa godinom proizvodnje, očito je da lagano posustajem, no znam da se pomirim sa tom činjenicom. Sa onom drugom ne mogu – tehnologija nas je uzela pod svoje i sve teže nam je da pronađemo kočnicu i da malo usporimo.
I nisam jedini koji se suočava sa ovim problemom.
