Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mislite da je “utegnuta” žena savršnih oblina ideal svakoga muškarca? Niste u pravu. To je ideal svake žene.
Kao i svi normalni domaćini, za vikend sam zapalio na pijacu. Odavno znate da volim tamo da idem jer uvek sretnem nekoga, a neke od anegdota sam vam već prepričavao. Ovoga puta sreo sam L. Čini mi se da se nije mnogo promenila za poslednjih četrdesetak godina koliko se nismo videli, a posle kurtoaznih pitanja o porodičnim stvarima i prebrojavanja unučića, morao sam da je pitam:
– Kada ćemo u disko?
– Dakle, ti nikada ne možeš da budeš miran…
Imati ili nemati, životno pitanje koje sve nas muči može da se ispriča i komentariše na vrlo ležeran način. To jest, ako si Sir Paul.
Iako su pesme The Beatlesa zajednički potpisivali, John Lennon i Paul McCartney nikada nisu “duvali u istu tikvu”. Lennon je voleo da bude “angažovan” i bio je sklon eksperimentisanju, a McCartney je vazda bio u potrazi za savršenom melodijom i refrenom koji se pamti. Jasno vam je onda ko je napisao one klasične pesme koje svi znamo (“I Saw Her Standing There“, “Yesterday“, “Here, There and Everywhere“, “She’s Leaving Home“, “Blackbird”, “Hey Jude“, “Let it Be“…) iz njihovog repertoara.
Po raspadu matične grupe postale su još očitije razlike između ove dvojice.
Amerika je oduvek bila fascinirana Evropom. I dovoljno veliko tržište da koje može da proguta sve što mu se ponudi.
Šta god mislili o muzičkim događajima koji su obeležili XX vek, složićemo se oko jedne činjenice. Tokom 1963. godine svet se promenio: te godine su The Beatles izbacili čak dva albuma, pokorili su Ujedinjeno Kraljevstvo i dobar deo Evrope, a nekontrolisana histerija na njihovim nastupima počela je da poprima simptome epidemije. Stvari su se odvijale neverovatnom brzinom. Već u januaru 1964. na vrhu britanske top liste šepurila se pesma “I Want to Hold Your Hand“, a mesec dana kasnije će “čupavci iz Liverpula” doći u Ameriku i baciti je na kolena.
Iako nisu znali, u tom trenutku je započela muzička revolucija, a američki novinari će je nazvati “Britanskom invazijom“.
Nastavite sa čitanjem… “Kada se Amerikanci prave da su Englezi”
Koja je najtiražnija američka grupa svih vremena? Nikada nećete pogoditi.
U leto 1970. još uvek sam bio šmokljan. Tek sam bio završio šesti razred osnovne i trajno sam se inficirao rock muzikom. Dane sam provodio vrteći na gramofonu singlice koje sam imao, a sanjario sam o tome da u svojoj fonoteci, ako se to moglo tako nazvati, imam i neki LP. Pri odlasku kod “najbolje drugarice” sreo sam tipa koji je pod miškom nosio vinil sa plavičastim omotom. Dok smo čekali na lift, krišom sam bacao pogled na album, ne usuđujući se da priupitam koja je grupa u pitanju. Ipak je on bio par godina stariji od mene, a za neumesno pitanje sam mogao da dobijem i čvrgu, ako ne i nešto gore.
Tokom toga leta stvari oko muzike koju sam slušao su se drastično poboljšale – ćaletov bivši đak, čiji su roditelji radili u Francuskoj, je počeo da dobija od njih vinile i ja sam otkrio zlatni rudnik.
U potrazi za boljim životom spremni smo sve da učinimo. No, mnogi se gadno opeku na tom putu i vrate kući pognute glave.
Da bi neka pesma postala hit mora mnogo kockica da se slože i uklope. Na ovim stranicama ste čitali o velikom broju sjajnih numera koje nisu nikada ni primirisale top liste, a bilo je i takvih koje su postigle velike komercijalne uspehe, ali “na gurku” ili iz više izaludnih pokušaja. Generalno, neko pravilo ne postoji, već se se najćešće radi o pukoj sreći.
Biti na pravom mestu, sa pravim ljudima i u pravo vreme je čista slučajnost.
Jedna od najoriginalnijih i najozbiljnijih britanskih grupa je imala poprilično problema na početku karijere da dopre do šire publike. Srećom, sve se dobro završilo.
U vreme kada se pojavio debitantski album grupe Prefab Sprout, nikako nisam iz novina mogao da prokljuvim o čemu se tu radi. Ozbiljniji recenzenti kojima sam mogao da verujem na reč su govorili o “sledećoj novoj stvari koja će da zapali masu”, apostrofirali su Paddyja McAloona kao jednog od najvećih talenata na britanskoj sceni i govorili o neobičnoj sintezi tekstova i muzike koju su izvodili. Koliko sam mogao da ukapiram, radilo se o nekakvom pop-jazzu koji mi nikada nije bio previše blizak, a džeparac mi nije dozvoljavao da se upuštam u eksperimente kupovine na slepo.
Tako sam Swoon (1984) preskočio.
Nastup na Pesmi Evrovizije ne mora da bude loša stvar već ulaznica za uspešnu karijeru. Setimo se samo grupe ABBA.
Letonija je država u severoistočnoj Evropi. Nalazi se na vrlo nezgodnom mestu, stisnuta između Litvanije (sa kojom je često mešaju) i Estonije, sa kojom deli najdužu kopnenu granicu. Dodiruje se na jugu sa Rusijom i Belorusijom, a na zapadu pomorsku granicu deli sa Švedskom. Poput nas na Balkanu, tokom vekova je vazda bila usputna stanica za različita carstva i imperije (njom su se muvali i Poljaci i Nemci uz već pomenute), a na svojoj koži su dobro osetili sve ono što ostane kada te razne vojske pregaze nekoliko puta.
Današnji letonski političari su jedni od najhisteričnijih protivnika Rusije u EU.
Utopijska vizija o tome da muzika pokreće svet bolno je demantovana jednom od najtragičnijih priča u istoriji rock’n’rolla.
Već krajem šezdesetih, Badfinger su bili jedna od najperspektivnijih britanskih grupa. Pate Ham i Tom Evans su imali dara za pisanje pesma koje su brzo postajale hitovi, svi su verovali da će od njih postati novi The Beatles, a kada smo već kod toga, njihovi uzori su im učinili nešto o čemu su druge grupe mogle samo da sanjaju – pozvali su ih da potpišu ugovor za njihovu novoformiranu diskografsku kuću Apple.
U tom trenutku niko nije mogao da nasluti da će se priča oko Badfingera završiti na najgori mogući način.
Putovanje od dance muzike do epskih rock pesma nije bilo nimalo lako. No, Doves su uspeli u svom naumu.
Tokom devedesetih, partijanje po klubovima je dobilo veliki zamah. Jasno, ta scena me nije zanimala, kao ni gutanje tableta. Morao sam da podižem potomstvo. Zbog svega toga, nisam ni konstatovao grupu Sub Sub koja se motala po mančesterskoj muzičkoj sceni i čak ubola hit pesmom “Ain’t No Love (Ain’t No Use)” (dogurala je do trećeg mesta na britanskoj listi).
A onda su se snovi momaka iz Sub Suba raspršili. U trenutku kada je trebalo da kapitalizuju ovaj uspeh, zapalio im se studio u kojem su radili i sve je palo u vodu. Vratili su se tri godine kasnije kao Doves.
Imate “prigovor savesti” i ne želite u vojsku. Niste jedini.
Petnaestak godina svog života sam potrošio na zanimljiv hobi – bio sam voditelj radijske emisije koja je bila vrlo slušana na području Šumadije. Kroz nju su prošli svi koji su nešto značili u jugoslovenskom rock & rollu, a mladi muzičari su me saletali sa svih strana – znali su da podržavam lokalne autore, da sam rad da sa njima pričam i emitujem muziku koju su snimili.
Zbog toga su me jednoga dana sačekala dvojica čupavaca ispred studija i uvatila na prepad.
