Author: Peacock

Videh te gde mi se vraćaš, mila

Jedna od najlepših pesama psihodelične ere prepevana je na srpski od strane velikog majstora reči. Tim stihovima posvećujemo današnji prilog.

Postao sam alergičan na svakoga ko mi pomene digitalizaciju. Naročito od kada je ušla u govor političara koji lupetaju svašta na ovu temu ubeđujući nas da će njome svi problemi da se reše. Ne sporim neke od prednosti koje nam informacione tehnologije donose. No, iz iskustva znam da će biti više muke i problema. O promenama navika da ne govorim – pun mi je računar muzike u koju se ne udubljujem kao nekada, a knjige u elektronskom obliku, koje verovatno nikada neću stići da pročitam i ne pokušavam da evidentiram. Za njima posežem jedino kad moram, a skrolovanje po ekranu mi ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.

Od onih sam koji vole miris papira, štamparske boje i da liznu prst pre no što pređu na sledeću stranicu.

Nastavite sa čitanjem… “Videh te gde mi se vraćaš, mila”

Đavo nosi odelo

Sasvim slučajno, došao sam do zanimljivog otkrića na mestu na kojem sam to najmanje očekivao.

U vreme kad su televizori bili retki, kada nije bilo kablovske, bezbroj kanala i non-stop emitovanja programa, prenosi međunarodnih festivala poput San Rema i Pesme Evrovizije su bili događaji koji se nisu propuštali. Prilike da vidimo glamurozni svet o kome smo sanjali. SFRJ je na Pesmi Evrovizije učestvovala još od 1961. godine, a već naredne smo mogli da se pohvalimo velikim uspehom – Lola Novaković je zauzela četvrto mesto.

Nekoliko decenija kasnije se i pobeđivalo.

Nastavite sa čitanjem… “Đavo nosi odelo”

Dobro jutro, Aztlane

Los Lobos su eminentni predstavnici Chicano kulture sa ozbiljnim pesmama, a ne tek puki zabavljači, kao što to mnogi misle.

Najmoćnije carstvo pretkolumbovske Amerike, koliko do sada znamo, stvorili su Asteci. Španski konkvistadori i misionari su pomno beležili na šta su nailazili tako da se o njihovoj kulturi i načinu života mnogo zna, a ostaci njihovih građevina u današnjem Meksiku i danas izazivaju strahopoštovanje.

Jedino što se ne zna je odakle su Asteci došli. Sun

O toj temi se neprestano lome koplja u naučnim krugovima.

Nastavite sa čitanjem… “Dobro jutro, Aztlane”

The Moody Blues za sirotinju

Barclay James Harvest je grupa koja je bolja od mnogih drugih koje su napravile značajne karijere. Okolnosti su im retko kada išle na ruku, pa su kod nas ostali gotovo nepoznati.

Posle buteljke dobrog vina i kada sam dobro raspoložen, prijatelji me uvek nagovore da izigravam DJ-ja u sopstvenom domu. Omiljena disciplina im je da im puštam “propale bendove” za koje, obično, nisu čuli. A kada se fešta završi, u vazduhu često ostaje da lebdi pitanje: zašto te grupe/autori nisu dobili zasluženu pažnju iako su imali sve preduslove za uspeh?

Retko znam pravi odgovor.

Nastavite sa čitanjem… “The Moody Blues za sirotinju”

Inspector Gadget

Na današnjem tržištu postoji veliki broj kvalitetnih gitara. Među njima posebno mesto zauzima Fender Telecaster – mnogi tvrde da njega sviraju najbolji među najboljima.

Slušanje muzike sa radija mi služi kao zvučna kulisa dok radim. Uglavnom je puštena tiho, da me ne ometa i odvlači mi pažnju, stvarajući mi ambijent u kome najbolje razmišljam. No, povremeno, uši mi registruju nešto na šta same odreaguju i to je najbolji znak da je muzika koja se u tom trenutku emituje zaista dobra ili po mom ukusu. Tako je bilo i sa današnjom pesmom: neočekivano je uletela, posle 10 sekundi znao sam da je u pitanju neko od onih koje mi ovde kolokvijalno zovemo “slepcima” – to su oni što znaju da odsviraju sve ono što može da ti padne na pamet. Kao i ono o čemu uopšte nemaš pojma.

Samo što su u ovom slučaju u pitanju tri “slepca”.

Nastavite sa čitanjem… “Inspector Gadget”

Zvezda autoputa

Lepe žene, miris benzina, uspaljena čula, brzina… Bilo da je to bila životna filozofija ili prosti stereotip, ostaje kao jedan od nesalomivih rock’n’roll šablona.

Mogi tvrde da je rock & roll tipično muška stvar. Ne bih se složio sa tom konstatacijom jer znam dovoljno žena koje su žestoke barem kao i muškarci, a ne fali im ni muzičkog umeća. Pre je stvar u psihologiji i utiscima koje umetnici/umetnice proizvode i uvreženim stereotipima – žene, uprkos agresivnom feminizmu u poslednje vreme, još uvek doživljavamo kao “slabiji pol”, majke, predmete žudnje, a muškarce kao lovce u potrazi za plenom.

Samim tim mizanscen za predstavu koju svi mi svakodnevno igramo je odavno postavljen.

Nastavite sa čitanjem… “Zvezda autoputa”

Počinje kiša

Neki sjajni radovi su ostali skriveni u sad već dugoj istoriji muzičke scene na Ostrvu. Nije to bilo zato što je ta muzika loša – o, nikako.

U vreme kada su diskovi još uvek bili retkost, moj prijatelj Steva je umeo da me s vremena na vreme iznenadi. Još dok je arbajtovao po Švajcarskoj, razvio je mrežu prijatelja sa kojima je razmenjivao diskografske poslastice, a po povratku u domovinu doneo je impozantnu količinu vinila koja se merila hiljadama primeraka. Kontakte sa istomišljenicima iz evropskih zemalja nikada nije prekidao, a nosači zvuka su nastavili redovno da pristižu u popriličnim količinama.

Jedino što me muzika zabeležena na njima nije preterano interesovala, sem kao arhivska građa.

Nastavite sa čitanjem… “Počinje kiša”

Balada o dva zeta

Inspiracija za veliku pesmu može da se nađe na najčudnijem mestu.

Oni sa malo dužim pamćenjem prisetiće se dueta koji su činili Richard i Mimi Farina. Bili su tipičan izdanak kontrakulturne folk scene koja se formirala početkom šezdesetih u Greenwich Villageu, a njihova dva albuma snimljena sredinom decenije pozdravljeni su od strane kritike i publike. Možda je važnije to što je Richard bio jedan od intimusa Boba Dylana, pa je bio uključen i u mnoga dešavanja na samom početku njegove karijere. Mimi je, pak, mnogo poznatija kao najmlađa sestra Joan Baez.

Jasno je da poprečne veze između svih pomenutih nisu bile slučajne i da su svi oni praktično zajedno sazrevali.

Nastavite sa čitanjem… “Balada o dva zeta”

Neki novi Škoti

Treba biti naročito motivisan da bi čovek iskopavao nepoznatu muziku malih izdavača. Ponekad se taj trud veoma isplati.

Biti indie ne znači samo da imaš pod kontrolom svoju kreativnost kako bi izbegao pritiske izdavača i guranje ka putevima kojima ne želiš da ideš. U neku ruku, kao muzičar, osuđen si na večitu borbu da ono što stvaraš dopre do publike i prinuđen da male kuće vučeš za rukav kako bi ti uopšte izdale pesmu/album. Pri tome, ako si još mlad (a, uglavnom, jesi), strpljenje ti i nije najjača strana, pa tenzija i želja da tvoje muzičko čedo ugleda svetlost dana često učine da sagoriš i pre no što si uopšte nešto postigao.

Život je, najčešće, potpuno nepredvidljiv.

Nastavite sa čitanjem… “Neki novi Škoti”

Duge kolone vozila

Neka svako pronađe svoje tumačenje. Možda je fora baš u tome.

Izraz alternativni rock često izaziva nedoumice kod publike. Ne postoji neko čvrsto pravilo po kome bismo nekog izvođača svrstali u tu kategoriju. Pre bih rekao da je marketinškim službama lakše da posegnu za ovom etiketom u nedostatku neke konkretnije odrednice/stila za koji bi mogli da se uhvate. Posledica toga je raznolikost koja obično ne proizvodi neki veliki efekat. Bar polovina alternativaca nije ni vredna neke pažnje, jer stav koji iznose nije stvar promišljanja, već puste želje da se razlikuju od ostalih po svaku cenu.

Zbog toga sam prema svima koje reklamiraju kao alternativce tradicionalno sumnjičav.

No, među njima ima i onih koji itekako znaju šta rade. Poneki su mi se tokom godina uvukli pod kožu i rado ih slušam. A, među njima, grupa Cake ima posebno mesto.

Nastavite sa čitanjem… “Duge kolone vozila”