Pravi majstori se ne plaše da izađu na crtu. To jest, na scenu.
Na samom kraju šezdesetih, Quicksilver Messenger Service su već bili među perjanicama američkog psihodeličnog roka i jedna od najvećih koncertnih atrakcija u San Francisku i okolini. I to sasvim zasluženo. Njihov album Happy Trails (1969) pripada grupi ključnih za razumevanje šta se na toj sceni dešavalo, jer je na savršen način uhvatio duh tog vremena. Solaže gitarista Johna Cipolline i Garyja Duncana postale su legendarne.
Pevač i glavni autor QMS-a, Dino Valenti, nije mogao da uživa u iznenadnoj globalnoj slavi.
Neki ljudi bolje od nas razumeju svet oko sebe, naročito istorijske nepravde koje postoje i danas, mada su danas bolje prikrivene. To je tako zato što su tu nepravdu osetili na svojoj koži.
Istorijski podaci nam govore da je francuski istraživač Samuel de Champlain stigao do Kanade 1603. godine. Osnovao je prva stalna evropska naselja u Port Royalu i Quebecu, koja su postala sedišta Akadije i Kanade. Akadijci su zaposeli današnje kanadsko primorje i koloniji nije loše išlo. Krzna kao glavnog artikla za trgovinu je bilo u izobilju, a potražnja za njim je bila velika.
No, bilo je i drugih zainteresovanih za trgovinu kurentnom robom.
Izrazita popularnost britanskog prog-folka tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih nije došla sama po sebi. Iza cele priče su stajali neki fantastični autori muzike. Danas se prisećamo jednog od njih.
Grupa Lindisfarne svakako pripada prvoligaškoj postavi britanskih folk rockera. Medijski nisu bili elsponirani kao Fairport Convention, Steeleye Span ili Pentangle, nekako su uvek bili u drugom planu no, zahvaljujući izuzetnim albumima iz prve polovine sedamdesetih brzo su stekli kult sledbeništvo. Njihova živahna i optimistička muzika inspirisana folkom i hipi ideologijom bila je naglašeno britanska, a zvučno je mogla da se smesti negde između Fairporta i ranog Grateful Deada.
Količina emocija koja preliva iz ove muzike teško se može opisati prostim rečima.
Čini mi se da nema muškarca koji nije prošao kroz arhetipsku priču: “snimio” si žensku, ona ti sitnim znacima šalje poruku da treba da kreneš u akciju, već naoštren pokušavaš da dopreš do njenog srca, vaš prvi izlazak deluje obećavajuće i polomiš se kako bi je osvojio, otpraćaš je kući dok ti nivo testosterona u krvi rapidno raste, uljudno je pitaš da se ponovo vidite… A ona u tom trenutku zagonetno odbrusi: možda.
Prevedeno na razumljiv jezik to znači: predomislila sam se, džabe si se trudio.
Čak i ako niste naklonjeni ovom žanru muzike, lako ćete prihvatiti neverovatan sklad koji vlada u ovom pevanju.
U jeku novotalasnog i novoromantičarskog mladalačkog ludijanja tokom osamdesetih, Siniša Škarica postaje glavni i odgovorni urednik u Jugotonu koji pomalo stidljivo počinje da objavljuje albume sa country/folk muzikom. Sve, odreda, pomno izabrane. Ne znam šta su moji vršnjaci mislili o tome sa svojim natapiranim ili punkerskim frizurama, no meni je bilo lepo. Takve ploče sam mogao da kupujem u lokalnoj prodavnici za sitnu lovu umesto da ih poručujem iz inostranstva.
Tako je, gotovo u isto vreme kao i u svetu, kod nas objavljen album grupe Trio.
Dugo je potrajalo dok nije samom sebi ugodio dovoljno dobar skup pesama, kao što je to inače drugima dugo činio.
U trenutku kada je dobio poziv iz vojske da brani svoju domovinu u Vijetnamu, Jesse Winchester izgleda da nije imao dilemu. Brže-bolje je zapalio u susednu Kanadu. Glava mu je ostala na ramenima, a u SAD se vratio tek kada je Jimmy Carter proglasio opštu amnestiju petnaestak godina kasnije. U međuvremenu, Jesse je započeo songwritersku karijeru (mentor mu je bio Robbie Robertson) i tokom sedamdesetih, serijom izvrsnih albuma, stekao zavidnu reputaciju.
Prepoznatljiv je po pesmama koje su pune vrcavog humora.
Kada pročitate da su se članovi neke grupe upoznali na uglednom Conservatoire National de Musique in Paris prvo na šta se pomisli je – sada će ovi da krenu u neku komplikaciju, neki simfonijski rok ili tome slično jer i Francuzi, poput Italijana, imaju velikih imena u takvoj vrsti muzike koja je zanimljiva i vešta mešavina klasičnih uticaja koju su izučavali u školi i modernih žanrova. Onda se ispostavi da su pevača pronašli tokom neke pijanke u kafani i da su na njih najviše uticali The Rolling Stones i The Doors, pa dođete u situaciju da očekujete nešto u njihovom maniru. Kada napokon čujete muziku koju snimaju i izvode Poni Hoax ostanete potpuno zatečeni.
Ovaj čovek je primer upornosti: pronašao je svoju sreću, mada možda ne tamo gde je očekivao.
Već neko vreme novine/tisak/mediji su puni priča o ljudima sa Balkana koji su odlučili da svoju životnu sreću potraže na nekom drugom mestu. Iako nas političari svakodnevno ubeđuju da je oporavak privrede/gospodarstva vidljiv, bojim se da nas pogled na uglavnom prazne novčanike svakodnevno demantuje. Dinara, denara, kuna, evra… sve je manje u našim džepovima, a šanse da se nešto u dogledno vreme promeni su minorne. Većini balkanske populacije ostaje jedino da sanjari o tome da bi negde drugde bilo bolje. Ako već nije negde utekla…
No, nije ovakva situacija nešto što se samo nama dešava. Kada se rodiš na Gibraltaru, neminovno je da se osećaš kao podeljena ličnost. S jedne strane si žitelj Ujedinjenog kraljevstva koji živi u Mediteranu i nema mnogo veze sa onima na Ostrvu, a sa druge pomalo i Španac, jer oni su ti prve komšije. Šanse za neki veći uspeh u životu su su gotovo nikakve.
Nisu se libili da u sopstvenim pesmama mešaju sve što je dobro iz različitih muzičkih svetova. Izvesno, to se pokazalo kao recept za uspešnu dugovečnost na sceni.
Kada se pomene britanski folk rock, prva asocijacija je grupa Fairport Convention. Oni su, zaista, izvršili neku vrstu muzičke revolucije u trenutku kada su počeli da deluju, a njeni članovi su, listom, ostvarili značajne muzičke karijere gde god da su se zatekli prethodnih pedesetak godina. No, kao i kod one zajednice koju poznajemo kao Canterbury scene, cirkulacija muzičara koji su se međusobno družili, razmenjivali ideje i zajednički nastupali učinila je da je gotovo nemoguće razlučiti gde je ko, kada i sa kim nešto radio i snimao.
Napustio nas je muzičar koji se opirao kategorijama i čiji uticaj na druge muzičare, naročito pevače, još uvek nije sagledan u celosti.
Više se i ne sećam kada, kako i koja je od singlica The Walker Brothersa dospela do mene. Sećam se samo svoje reakcije u trenutku kada je Scott Walker počeo da peva. Pomislio sam: Bože, kakav glas ima ovaj čovek!
