Author: Peacock

Taro

Početkom 2008. godine došlo je do senzacionalnog otkrića tri kartonske kutije punih filmskih negativa koje su završile u Međunarodnom centru za fotografiju u New Yorku. Ispostavilo se da su u pitanju do tada neviđene fotografije iz Španskog građanskog rata koje su prešle dug i zagonetan put proteklih decenija. “Meksički kovčeg”, kako su kolekciju nazvali, sastojao se od radova koje su ostali iza Roberta Cape, Gerde Taro i Davida Seymoura, ratnih reportera o čijim životnim putevima bi mogao da se snimi ozbiljan avanturistički film.

I to vrlo zanimljiv.

Nastavite sa čitanjem… “Taro”

Ništa se zaista ne završava

Kako nam mediji uveliko kroje lažnu sliku stvarnosti oko nas, tako mi je sve teže da se snađem u obilju izvođača čiji se radovi u recenzijama dižu u nebesa. Znatiželjan kakav jesam, obično poželim da nešto od toga i čujem, a sve se završi tako da veći deo muzičke ponude završi u kantici za đubre. Muzička industrija je odavno u krizi, izmišljaju se kojekakvi štosevi da bi se privukla pažnja površne publike, a izvođači se trpaju u ponekad besmislene žanrove da bi se današnjoj publici lakše omogućilo snalaženje.

Niko više nema dovoljno vremena da se udubljuje u ono što sluša.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa se zaista ne završava”

Kakav divan dan

The Levellers je naziv za politički pokret koji se pojavio u Engleskoj sredinom XVII veka. Za to vreme je širio veoma napredne ideje koje su se odnosile na verske tolerancije, pravo glasa, jednakost svih pred zakonom i preraspodelu obradive zemlje. Današnjim jezikom, njihove stavove bismo mogli nazvati “levičarenjem” ali im ništa, suštinski, ne bismo mogli da prebacimo. Jedino što su “prerano zakukurikali”.

Pretpostavljate kako se ta priča zvaršila – Oliver Cromwell, najmoćniji čovek toga vremena u Engleskoj, vrlo brzo i efikasno ih je poslao u zaborav.

Nastavite sa čitanjem… “Kakav divan dan”

Pogled sa dna boce

O životu i radu Johna Calea mogu da raspredam do sutra, ali to nema nikakvog smisla. Ovaj čovek i muzičar je toliko neobičan da sumnjam da će ikada o njemu biti napisana potpuna priča. Nekako, uvek je voleo da bude u senci sarađujući sa velikim imenima. Za to je imao i dobar razlog – o Lou Reedu & The Velvet Underground, Nico, Nicku Drakeu, Patty Smith i mnogim drugima sa kojima je radio napisano je bezbroj tekstova, a on je na miru mogao da sklapa sopstvene radove koji se nikako nisu uklapali u poznate obrasce.

Tokom cele svoje karijere je autorski cilj postavljao malo dalje od svih ostalih.

Nastavite sa čitanjem… “Pogled sa dna boce”

Sni Bong

Kambodža ili Kampućija je kraljevina koja se nalazi u Jugoistočnij Aziji, a nama sa dužim pamćenjem je odavno dobro poznata jer je bila neprestano prisutna u medijima bivše nam države. Kako i ne bi kada je njen vladar, prvo princ, a kasnije kralj, Norodom Sihanuk bio jedan od najbljih prijatelja našeg druga Tita. Iz brojnih novinarskih reportaža smo saznali mnogo toga o ovoj dalekoj i egzotičnoj državi: da joj je glavni grad Pnom Pen duplo veći od Beograda, da Kmeri imaju istoriju koja seže 5000 godina pre Hrista, da su sagradili Angkor Wat, jedno od svetskih čuda, da je njihov glavni grad u neku ruku kosmopolitski i veoma zabavan…

A onda su došli neki drugi Kmeri. Crveni!

Nastavite sa čitanjem… “Sni Bong”

Moljci

Ove godine će Ian Anderson i grupa Jethro Tull proslaviti 50 godina uspešnog rada. Ne znam kako će je obeležiti jer Anderson ima ozbiljnih problema sa glasom, a ekipa koja ga danas prati teško da je onaj Jethro Tull koji sam imao prilike da gledam na koncertu u par navrata. Daleko da je današnja postava svirački nekompetentna i da sve ono što pružaju na koncertima ne zvuči dobro, ali poslednjih desetak godina magija njihovih nastupa naprosto se izgubila.

Zbog toga je bolje da se vratimo u prošlost, kada je sve što su potpisali i izvodili bilo savršeno.

Nastavite sa čitanjem… “Moljci”

Šta bi dao da si na mom mestu

Ako se vratim četrdeset i kusur godina unazad, moram da priznam da mi je mnogo toga oko glam rocka promaklo u vreme kada je bio aktuelan. Do guše sam bio vodama simfoničara, skidao solo deonice Emersona i Wakemana, pokušavao da vodim “pametne” razgovore o muzici i činio sve ono što klinci rade u uzrastu od 14-15 godina. Na glam rock sam gledao prezrivo, a kičerica i šljokice kojima su se predstavnici tog pokreta dičili išle su mi na živce sve dok nisam otkrio Bowiea…

Glamom sam počeo da se bavim tek sa otklonom od desetak godina, kada sam shvatio da u tom žanru ima itekako dobre muzike.

Nastavite sa čitanjem… “Šta bi dao da si na mom mestu”

Đavolja posla

San Francisco sound možda nikada ne bi ni izašao iz lokalnih okvira i proslavio američki psihodelični rock da nije bilo grupe Jefferson Airplane. Oni su među prvima postigli zapaženi uspeh i zainteresovali velike diskografske kompanije da ulože novac u tu vrstu muzike. A to nije bilo slučajno. Grupu su sačinjavali vrlo talentovani momci, a mamac za publiku je bila atraktivna pevačica Grace Slick. O tome svedoče snimci sa tri najvažnija muzička festivala iz druge polovine šezdesetih – Monterey (1967),Woodstock (1969) i Altamont (1969).

Ovaj aviončić je opako vozio, a njegovi putnici su u to doba bili negde između neba i zemlje.

Nastavite sa čitanjem… “Đavolja posla”

Bluebird Wine

U vreme kada je upoznala Grama Parsonsa u nekom malom, zadimljenom klubu u Washingtonu, Emmylou Harris nije ni slutila šta će se desiti sa njenim životom. Bila je mlada, sveže razvedena, sa ćerkom koju nije imala kome da ostavi i bez kinte. Po knjigama piše da joj je Gram poslao lovu kako bi došla kod njega na jug na snimanje, da je bila neodlučna u vezi toga, ali je pristala – verujem da u tom trenutku i nije imala nekog naročitog izbora.

Ostatak priče je istorija.

Nastavite sa čitanjem… “Bluebird Wine”

Poslednji dani maja

Da citiram samog sebe:

Grupu Blue Öyster Cult muzičke enciklopedije opisuju kao inteligentne hard rockere koji stvaraju izuzetnu, jako rafiniranu muziku u okviru žanra. Duga i plodna karijera rezultirala je gomilom sjajnih albuma, a zbog nesumnjivog sviračkog umeća važe za jednu od najvećih koncertnih atrakcija na planeti. Veliko kult sledbeništvo ih verno prati preko četiri decenije, a “široke narodne mase” ih već teže vare – mistična & kriptična lirika se ne primaju tako lako.

No, oni znaju i da naprave pesmu čija je naracija pravolinijska.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednji dani maja”