Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Početkom devedesetih, u vreme sankcija i astronomske inflacije kojih se nerado sećamo, malo ko od nas je i razmišljao o muzici. Te godine su mi uglavnom služile da nanovo pretresam svoju diskoteku, a noviteti su se dobijali na kašičicu. U trenutku kada se Čeda Fancy pohvalio na mreži da je u posedu dva albuma grupe Manic Street Preachers, nisam mnogo oklevao – uskoro mi je poslao kasetu koja se par godina potom non-stop vrtela u kući.
Planula je ljubav još na prvo slušanje.
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Britanci su bili veoma inovativni i kreativni u onome što nazivamo art rock ili progressive rock. Pink Floyd, King Crimson, Jethro Tull, Genesis, Gentle Giant, Yes, Emerson, Lake & Palmer, Roxy Music i mnogi drugi su, svako na svoj način, kreirali zanimljivu muziku koja se teško mogla strpati u jednu vreću. Preko Bare se takođe zatalasalo: kako je najveće tržište na svetu pomno pratilo šta se dešavalo na Ostrvu, sasvim je očekivano da su se pojavile i američke grupe kojima su pomenuti bili uzori i koje su pokušavale da izbore svoje mesto kod malo drugačije formirane publike.
Genijalni Pavlov’s Dog su na domaćem terenu potpuno ignorisani, dok je Kansas uspeo da postane velika atrakcija.
I understand about indecision
But I don’t care if I get behind
People livin’ in competition
All I want is to have my peace of mind.
Moram malo Grbiću da uđem u zabran.
Jon Anderson je pevač svilenog glasa po kome je prepoznatljiva svaka pesma koju je snimila grupa Yes. Ujedno, on je i autor tekstova i tu nastaje moj glavni nesporazum sa njim – često nisam uspevao da razlučim o čemu on to peva, a stihovi koje je ubacivao u pesme ponekad nisu imali nikakvog smisla i navodili su me na sumnju da uzima neke halucinogene supstance…
Ne bi bio ni prvi ni poslednji takav u svetu rock & rolla.
Rock & Roll je oduvek bio stecište različitih likova, a čudaka i ekscentrika mu nikada nije nedostajalo. Verujem da neću pogrešiti ako Franka Zappu proglasim za najvećeg od njih. Počeli smo da se družimo u vreme kada sam imao 15 godina, a završili kada sam utvrdio da u kućnoj arhivi imam njegovih 99 albuma.
Onda sam rekao – dosta! 
Marc Almond je jedan od naših miljenika i o njegovoj muzici, s vremena na vreme, pišemo sa velikim zadovoljstvom. Mark-Almond se razlikuje od pomenutog u samo jednom slovu imena, što može da dovede do zabune, ali reč je o potpuno drugoj priči. No, razlikuju se i u jednoj bitnoj stvari – pevač Marc Almond je vremenom postao megazvezda koja može da radi šta hoće (što i obilato koristi), a grupa Mark-Almond je neslavno propala.
No, njihova priča je vrlo interesantna i nije ni malo naivna.
Druga polovina sedamdesetih se pokazala vrlo zanimljivom zbog pojave punka i new wavea, a problematičnom za sve ostale koji su već imali uspešne karijere. Glam rokeri su još uvek preživljvali iako su dostigli svoj zenit, a prog rokeri su velikom brzinom jurili ka provaliji. Diskografske kuće su se brzo snašle i prešaltovale na nove stvari, a mnogi značajni prvoborci su bez pardona proglašeni – dinosaurusima.
Kojima je, jel’te, ostalo još samo da izumru.
Američka vojska, normalno, ima i orkestre. No, draže joj je da koristi “instrumente” kojima je vičnija, pa se slobodno može reći da se ovaj ogromni bend nalazi na svetskoj turneji već nekoliko desetina godina. Mogli bismo toj turneji da damo i prigodno ime. Recimo, Democracy World Tour, a lista zvaničnih i nezvaničkih gostovanja je povelika – počelo je 1950. godine u Koreji, nastavila se u Gvatemali, Indoneziji i Kubi, a u novije vreme svakodnevno pratimo šta se dešava u Iraku, Libiji ili Siriji.
Svraćali su i do nas 1999. godine, ali je bolje to da ne pominjem.
Postoji grupa pametnih i učenih ljudi iz raznih naučnih disciplina koja je izmislila sat koji upozorava na to koliko nam je ostalo vremena da živimo na ovoj našoj divnoj planeti. Njihova namera nije da nas plaše, već da argumentovano upozore one koji odlučuju o svemu u naše ime da se uzmu u pamet. Na žalost, izgleda mi da njihovi apeli ne dopiru do odgovornih, a čini mi se da negde pročitah da njihov sat pokazuje da je 5 do 12, možda i manje…
Ostaje nam samo da se pomolimo. 
Najzad, kada zagusti, čak i najvećim ateistima izleti ona dobro poznata: pomozi, Bože! 
Verujem da je većina ovde prisutnih poslednjih meseci pročitala veliki broj tekstova o zlom i moćnom holivudskom producentu koji je (mal)tretirao brojne glumice, starlete i ostalu boraniju… I to je trajalo, jelte, decenijama. A one su, jadnice, ćutale sve u nadi da će se ogrebati za neku novu ulogu ili poslić.
Dok se nisu osvestile.
