Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Celtic Connections festival je počeo da se održava od sredine devedesetih u Glazgovu sa generalnom idejom da se deca i mladi upoznaju sa tradicionalnom muzikom. Vremenom, pretvorio se u svojevrsnu paradu folka, roots i world muzike sa brojnim radionicama i tribinama. Uopšte ne sumnjam da je odlazak na ovaj festival veličanstveno iskustvo, a potajno se nadam da će se, jednoga dana, nešto slično desiti i kod nas.
Avlija nam je, vazda, puna raznih talenata.
Kada se pomene termin “južnjački rock”, prva asocijacija svima nama je The Allman Brothers Band, druga Lynyrd Skynyrd ili Little Feat, a za dalje bismo se češkali po glavi. The Outlaws je dugovečna južnjačka grupa (počeli su sa ozbiljnim radom još 1967. godine) koja nikada nije postigla veliki uspeh poput pomenutih, ali je imala nekoliko velikih hitova i rado je viđena i slušana od strane onih koji vole ovakvu muziku.
Još uvek rade u ko zna kojoj postavi.
Jeffa Becka smo na blogu nebrojeno puta pominjali pokušavajući da shvatimo kakva se to magija krije u njegovom sviranju. Sumnjam da smo se mnogo prosvetlili, jer se njega ne može uhvatiti “ni za glavu, ni za rep”, a svaki njegov novi album željno iščekujemo kako bismo saznali kojim novim putem je ovaj krepki starac krenuo. Srećom, dok čekamo novi studijski album, možemo da se zabavimo brojnim snimcima sa nastupa kojih je Cevka puna. Poput ovoga.
Vežite se, kreće divlja vožnja.
Kakvo prženje!
Then as it was, then again it will be
And though the course may change sometimes
Rivers always reach the sea
I najveći frajeri među rokerima ponekad pomalo pate.
Cevka nekada zna da me žestoko iznenadi. Osluškujući neke zanimljive pevačice za koje do sada nisam čuo, servirala mi je ovu finu minijaturu koja mi se trenutno zalepila za uvo.
Normalno, pomislim, The Simon Sisters mogu da budu bilo ko.
Kako sam se svojevoljno otarasio televizije pre nekoliko godina, izgleda da ću se isto desiti i sa čitanjem novina. Ako se ono što nam se poslednjih godina servira uopšte može nazvati novinama. Današnjim medijima i portalima prolaze neki čudni likovi koje ne znam kako bih nazvao, a nigde na vidiku nema neke dobre vesti – novinarstvo se pretvorilo u senzacionalizam i izmišljanje svakojakih gluposti, a posao urednika u smišljanje bombastičnih naslova čija jedina svrha je da privuku pažnju potencijalnog čitaoca.
Poput ovoga: “Roy Orbinson kreće na turneju 30 godina nakon smrti. Jezivo ili genijalno?”
Nastavite sa čitanjem… “Da li da se smejemo ili da plačemo?”
Zaista nije lako pisati o nekome čiju je život teško rekonstruisati jer detalji su u najmanju ruku malo poznati i teško proverivi, tako da su se sva moja pretraživanja po netu pretvorila u sakupljanje mrvica i vrćenje u začaranom krugu. I da nije u pitanju zaista veliki autor koji je napisao oko 500 pesama za svoga života, snimio četiri jaka albuma i imao sve preduslove da napravi veliku karijeru, davno bih odustao.
Pa kad nije on, neću ni ja.
Krajem šezdesetih, tačnije 1969. godine, moćni evropski diskografski konglomerat Philips/Phonogram odlučio se da deo svojih poslova prepusti svom detetu – maloj kompaniji pod imenom Vertigo koja bi se bavila malo alternativnijim izvođačima. Onima sa dužim pamćenjem sigurno je poznata crno-bela spirala na pločama koja je proizvodila pomalo hipnotički efekat na gramofonu dok se tanjir okretao, a posvećenici poput mene su za vrlo kratko vreme ukapirali da je sve što je dolazilo iz ove kuće u najmanju ruku intrigantno i neobično, pa samim tim i zanimljivo za slušanje. Za ovu kuću su snimali Colosseum, Rod Stewart, Black Sabbath, Uriah Heep, Gentle Giant… Mnogo njih koje smo ovde pominjali, a koji su kasnije napravili velike i respektabilne karijere.
Neki od njihovih štićenika nisu uspeli.
Početkom osamdesetih, proveo sam desetak zanimljivih dana u Chelmsfordu. Ovaj mali grad u Essexu udaljen je od Londona nekih pedesetak kilometara (ili pola sata vožnje), a u mnogo čemu me je podsetio na grad u kome živim. Za razliku od metropole i gužve u njoj, ovde je sve bilo nekako usporeno i mirno. Kao kod kuće.
U to vreme, junak današnje priče je bio na pola osnovne škole, tako da nikako nismo mogli da se sretnemo.
Onomad me put naneo pored nekadašnje Robne kuće. Normalno, odmah me uhvatila nostalgija za prošlim vremenima kada je ona bila današnji šoping mol u kome se moglo naći za svakog po nešto, a čarobni svet za jednog osnovca se nalazio na spratu – na povelikom štandu su se mogle kupiti gramofonske ploče. Naravno, singlice, jer je bio kraj šezdesetih, a o albumima smo mogli samo da sanjamo. Danas je taj prostor sređen po poslednjoj modi, sav je u mermeru i staklu i više nema dušu. Miris olajisanog poda je odavno izvetrio…
U zlatno doba grupe Creedence Clearwater Revival, John Fogerty je, kao niko drugi pre i posle njega, izbacivao hitove svakih par meseci. I te singlice sa njima su, nekim čudom, redovno izlazile kod nas. A onda je moj primerak, zahvaljujući dobrim ženama iz Robne kuće, završavao ispod tezge dok ne sakupim dovoljno novca da ga kupim.
Ah, kakva su to bila vremena.
