Author: Peacock

Cumberland Gap

Cumberland Gap je planinski prevoj gde se dodiruju granice američkih saveznih država Kentucky, Virginia i Tennessee. U sklopu je Apalačkog masiva, a koristili su ga još starosedeoci pre dolaska bledolikih. Do danas smo u više navrata pominjali da se čitav jedan podžanr Americane vezuje za ove planine, jer je muzika u kojoj moderni trubaduri traže inspiraciju duboko ukorenjena u tradiciji belaca koji su ih prvo naselili, što znači da je puna uticaja sa mesta odakle su došli.

Tradicionalni zvuk ukomponovan u moderne trendove proslavili su Gillian Welch i David Rawlings.

Nastavite sa čitanjem… “Cumberland Gap”

Zbogom, stranče

Supertramp je jedna od onih grupa koje je teško ne voleti. Siguran sam da svako od nas zna barem nekoliko njihovih pesama, jer su imale ogroman uspeh u celom svetu, a ne može im se osporiti sposobnost pisanja zaraznih pesama i veština sviranja. Njihovi albumi iz druge polovine sedamdesetih Crime of the Century (1974), Chrisis? What Crisis? (1975) i Even in the Quietest Moments (1977) često su mi pravili društvo u to vreme, a interesovanje za njih sam izgubio u trenutku kada su izdali svoj bestseler, Breakfast in America (1979).

Nekako im je otupela oštrica za moj ukus i grupa je skrenula u popičnije vode.

Nastavite sa čitanjem… “Zbogom, stranče”

Zaigraj!

Ponekad na Cevki naletim na snimke od kojih mi odmah zaigra srce. Po televizijskim arhivama svašta može da se pronađe, a neki dobri ljudi vole da svoja otkrića podele sa celim svetom. Na tome im hvala i ovoga puta, jer 1966. godine, kada je ovaj video snimljen, još uvek nisam imao gramofon. A o gledanju snimaka sa koncerata mogao sam samo da sanjam. Nema veze što je video crno beli, tehnički nesavršen – u ovih pet minuta je kristalno jasno zbog čega “produkcija” nikada neće moći da zameni emociju i energiju ako su majstori na pozornici.

Kao ova trojica… koje ne treba posebno predstaviti.

Nastavite sa čitanjem… “Zaigraj!”

Uključi me

Za The Tubes sam saznao iz muzičkih novina koje su sredinom sedamdesetih pisale o novoj senzaciji koja dolazi iz Amerike. Novinar Melody Makera je oduševljeno pisao o njihovom nastupu i tvrdio da su oni “nova stvar” koja će dobro prodrmati njihovu muzičku scenu. I zaista, nekoliko meseci kasnije, uspeo sam da čujem njihovu najpoznatiju pesmu. U muzičkom smislu, “White Punks on Dope” nije bila ništa epohalno novo, ali je jasno ukazivala da ovi momci itekako dobro znaju da se zajebavaju.

Baš kao i pojedini uvrnuti Englezi.

Nastavite sa čitanjem… “Uključi me”

Buntovnica

Pre nekoliko godina, listajući Rolling Stone, najozbiljniji američki muzički časopis, naišao sam na hvalospeve za pesmu “Emmylou”. Kako znam samo za jednu meni veoma važnu ženu koja nosi to ime, ni sekunda mi nije bila potrebna da kliknem na video. Ugledao sam dve klinke koje se muvaju po pustinji Arizone i pevaju:

Oh the bitter winds are coming in
And I’m already missing the summer
Stockholm’s cold but I’ve been told
I was born to endure this kind of weather
When it’s you I find like a ghost in my mind
I am defeated and I gladly wear the crown

I’ll be your Emmylou and I’ll be your June
If you’ll be my Gram and my Johnny too
No, I’m not asking much of you
Just sing little darling, sing with me

What the fuck!! Jesu klinke, ali imaju dobre uzore. Winking smile

Nastavite sa čitanjem… “Buntovnica”

Digni ruku

Cevka, sem što se može da bude još jedna od zaluđica ako nemate mere, pokazala se, ponekad, vrlo korisnom. Nikada ne znate ko će i kada izvući neki prastari snimak iz budžaka, a neki od njih su naprosto fascinantni!

Puštajte odmah!

A ja ću da se pozabavim backgroundom. Nerd smile

Nastavite sa čitanjem… “Digni ruku”

Heya

Odlazak na pijacu, što se podrazumeva da radi svaki dobar domaćin, predstavlja neki vid zabave za mene. O diskusijama sa seljacima sam već pričao, a druga strana koja me zabavlja su susreti sa nekim ljudima koji se, uglavnom, samo tu dešavaju. Razmeni se po koja reč, pitamo se za decu i zdravlje i nastavimo svaki svojim putem. Ovde nedelje sam naleteo na starog poznanika sa kim imam malo šta zajedničko. I on je naložen na muziku, ali je ostao u prošlosti – još uvek je u potrazi za najdužom solo deonicom gitarističkih heroja, a uporno tvrdi da se nikada neće svirati tako dobra muzika kao što je to bilo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih.

Mnogo puta smo se na ovom mestu uverili da to nije tačno. Nerd smile

Nastavite sa čitanjem… “Heya”

A sada svi naoružani (ili tako nešto)

Svi mi imamo svoje muzičke miljenike. Ako nas redovno pratite, primetili ste da često pišemo o Richardu Thompsonu i projektima u koje je on bio umešan. To je, svakako, s razlogom, jer se radi o svestranom muzičaru ogromnog opusa koji je izuzetno kvalitetan. I čoveku koji pojam popularne muzike shvata vrlo široko.

Kada su takvi tipovi u pitanju, sklon sam da bez prevelikog razmišljanja zagnjurim u svaki projekat u koji je na bilo koji način umešan. Vremenom, u fonoteci se skupi brdo materijala, a čeprkanja po njegovoj biografiji učini da se ponekad osetim kao da sam član te velike muzičke porodice koja se krije iza prezimena Thompson i da znam skoro sve o njihovim karijerama i, čak, detaljima iz privatnih života.

U stvari, kao i obično, živim u zabludi. Disappointed smile

Nastavite sa čitanjem… “A sada svi naoružani (ili tako nešto)”

Jutarnja rosa

Velike pesme često svoje autore potisnu u drugi plan. Bonnie Dobson je, praktično, beznačajna pevačica koja se početkom šezdesetih pojavila u vreme velikog buma angažovanih pesama i zahvaljujući samo jednoj ostala upamćena u svim enciklopedijama. Posrećilo joj se da se pesma svidela nekim važnim i značajnijim ljudima, a nekada je i “čudo od jednog hita” dovoljno da se od tantijema za njega sasvim pristojno živi.

Ako do sada niste čuli za Dobsonovu, sigurno ste čuli za “Morning Dew“.

Nastavite sa čitanjem… “Jutarnja rosa”

Zabranjena ljubav

Kontraverzne pesme su, ponekad, teško nalazile put do publike. Medijska industrija je oduvek brižljivo pazila šta će da joj se servira. No, po pravilu, čudim putevima su izlazile u javnost i nastavljale da žive, uprkos naizgled nepremostivim preprekama koje su im se postavljale sa svih strana. “Society’s Child” je jedna od onih velikih, netipičnih pesama koje će nas zauvek zvati u šezdesete.

I njenoj autorki, Janis Ian, doneti mnogo dobrog i lošeg.

Nastavite sa čitanjem… “Zabranjena ljubav”