Author: Peacock

O liku i delu Neila Younga smo mnogo puta pisali pa nema potrebe da ponavljam koliko je značajan kao autor i izvođač. Njegova karijera je prošla kroz mnogo različitih faza, a i on sam se pokazao kao neobičan, svadljiv i kontroverzan čovek nezgodnog karaktera koji je spreman da povlači neočekivane poteze. Početkom osamdesetih izdao je neobičan album Trans (1982) koji u njegovom bogatom opusu spada u najgore ocenjene (kada su američki recenzenti u pitanju), a ono što piše o ovom albumu na Allmusicu koji pretenduje da bude referentan je prava bruka.

Red je da celu priču oko tog albuma revalorizujemo.

Nastavite sa čitanjem… “Era kompjutera”

Godinama unazad prekraćujem duge zimske dane gledanjem filmova. Red je da se sumira produkcija iz prethodne godine. A kako vreme prolazi, sve manje je onih koji mi privlače pažnju. Serije su, definitivno, preuzele primat nad njima. No, ima i jedna dobra stvar u vezi sa filmovima – muzika koja se plasira u njima sve je pažljivije birana i više nije skup nepovezanih tema koje su prisutne da naglase delove radnje i skoro su neslušljive van konteksta.

Ponekad, kroz muziku korišćenu u filmu, otkrijem i neke interesantne autore.

Nastavite sa čitanjem… “Ostaviti nešto iza sebe”

Mrzim skraćenice koje amerikanci tako rado koriste. Verovatno zbog toga imam averziju i prema žanru koji zovu R&B. Strogo gledano, ovo bi trebalo da znači skraćenicu od rhythm and blues, što kao žanrovsku odrednicu koliko -toliko dobro poznajemo, jer je utkana u višedecenijski razvoj popularne muzike. No, ako se baci pogled na bilo koju od današnjih R&B lista i čuje nešto od muzike koja se na njima nalazi, primeti se da pesme imaju veze sa ritmom, bluza nema ni od korova, a nađu se tragovi soula, funka, rapa, diska i ko zna čega još. E, da zajebancija bude koš veća, to se zove savremeni (contemporary) R&B…

Ovakvu veoma rasprostranjenu muziku već više decenija zovem “crnci u gaćma” i obično je zaobilazim jer ne vidim kako je ona to “osavremenjana” i koji joj je to novi kvalitet. Draži su mi stari asovi koji su izvodili ono što se i danas jasno zove soul, gospel ili funk.

Nastavite sa čitanjem… “Ništa, bre, ne znaš (o ljubavi)”

Već smo se navikli da nas događaji pretiču u našim užurbanim životima pa nam susreti sa drugim ljudima sve više liče na beskrajnu traku kojom promiču samo njihove senke. Kada se neko od njih preseli na neko bolje mesto, tada zastanemo, prisetimo se mnogih zajedničkih doživljaja, a sutradan nastavimo po starom.

Kao da se ništa nije desilo, senke prošlosti negde nestanu.

Nastavite sa čitanjem… “Zbogom, Valerie”

As you got older
Your world became small
You burned invitations
Spurned the wonder of it all

Dirnu me pesma pravo u živac, pa da ne gubim vreme…

Nastavite sa čitanjem… “Želeo si da budeš frajer”

Pop muzika obično ima tretman kod slušalaca kao žanrovski nešto lakša za konzumiranje, sa obaveznim refrenom koji se lako pamti. Ako duže pratite tekstove koje objavljujemo, mnogo puta ste primetili da smo pisali o muzičarima koji znaju i ovakvu muziku da prezentuju na neuobičajene načine. Ako bih morao da upotrebim neku kovanicu za takvu muziku, čini mi se da je inteligentni pop ona prava.

Za supergrupu kanadskih muzičara The New Pornographers možemo da kažemo da ih mediji pogrešno reklamiraju kao indie-alternativni pop, jer njihova vizija muzike nešto što se retko sreće.

Nastavite sa čitanjem… “Predstava za slomljena srca”

Devedesete su za mene bile prava katastrofa. Ne zbog nepravednih i ničim izazvanih sankcija, astronomske hiperinflacije i svega onoga čega ne želimo da se sećamo, već zbog očigledne krize muzičke industrije. Kritičari su se furali na grunge, a ja sam bio potpuno ravnodušan prema tom žanru – “prljavi “, distorzičan gitaristički zvuk sam davno pre toga apsolvirao kroz pesme Neila Younga.

U to vreme dopadala mi se muzika nekoliko grupa koje su svrstavali u alt-country. Uncle Tupelo naročito.

Nastavite sa čitanjem… “Kako se boriti protiv usamljenosti”

Jefferson Airplane spada u esencijalne grupe koje su definisale psihodeliju u Americi. Zahvaljujući njima, San Francisco sound je postao popularan van lokalnih okvira – bili su prvi koji su uspeli i da ga komercijalizuju. Imali do tada nezabeležen uspeh, tako da su ostali u istoriji zapisani kao headlineri na tri najveća američka muzička festivala – snimci iz Montereya (1967), Woodstocka (1969) i Altamonta (1969) i danas su interesantni za gledanje kao važna svedočanstva – ne samo o muzici, već i o atmosferi među mladima na kraju šezdesetih.

I da ne zaboravim: na prvom Isle of Wight festivalu 1968. godine, pred njihov nastup za zagrevanje su bili zaduženi Arthur Brown, The Move, Smile, Tyrannosaurus Rex, Plastic Penny, Fairport Convention i The Pretty Things.

Nastavite sa čitanjem… “Beli zečevi i ljubičaste veverice”

Kada sam bacio oko na kontrolnu tabelu u kojoj su popisani svi do sada objavljeni muzički prilozi na blogu, bio sam ne malo iznenađen da niko od nas nije napisao ni reč o Chrisu Rei. Kao i u slučaju mnogih, nekako nam je bio van fokusa, iako spada u autore koji su veoma prepoznatljivi na ovim prostorima, ponajviše zato što su se njegovi albumi redovno objavljivali u SFRJ tokom osamdesetih.

A i dva puta je gostovao u Beogradu.

Nastavite sa čitanjem… “Svratište”