Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sve češće nam se dešava da naletimo na snimke za koje mislimo i da ne postoje. Ponekad nisu vredni pažnje, ali neki popune praznine u biografijama naših omiljenih muzičara.
Dok čitam poslednju knjigu Grahama Hancocka koja govori o fascinantnim arheološkim otkrićima na tlu Amerike, ne mogu da se otmem utisku koliko malo znamo o našoj prošlosti i drevnim civilizacijama koje iz ko zna kojih razloga nisu potrajale. U pozadini mi svira jedna od kompilacija koja se bavi retkim snimcima britanskih grupa iz druge polovine šezdesetih, koju konstatujem jednim uvom i sa malo pažnje. Sve do trenutka kada mi se učini da čujem glas Grega Lakea.
Puštam ponovo pesmu u neverici.
Još jedno “čudo od deteta” je počelo da zaokuplja pažnju muzičke javnosti. Pa kako mi da ga mimoiđemo.
Moj muzički plejer u računaru je fenomenalo parče softvera. Mali je po gabaritu, besplatan, ne pokazuje reklame, a uz nekoliko dodataka pretvara se u moćno oružje koje samo što mi ne kuva kafu dok sam još krmeljiv. Između ostalog, zna da vodi statistiku najviše slušanih pesama u određenom vremenskom periodu. Mada mi takav podatak u suštini ništa ne znači, iznenadio sam se kada mi je objavio šta sam gotovo svakodnevno slušao u protekle dve sedmice.
Nisam mogao da poverujem šta vidim: na vrhu liste nalazio se album Marcusa Kinga pod nazivom El Dorado (2020).
Mnogi tvrde da su najbolje rock and roll pesme one koje se sastore od tri akorda. Ima jedna koja je uspela da postane velika i sa samo dva.
Nedavno sam čitao intervju sa Daveom Masonom u kome on objašnjava kako se sastavila grupa Traffic. Nije bilo nekog velikog plana – budući članovi ove velike i cenjene grupe su u drugoj polovini šezdesetih bili tek šačica klinaca koja je imala sličan muzički senzibilitet i želela da svira zajedno. Normalno, na igrankama na koje su dolazile “cice”, ne znajući da će se vrlo brzo stvari promeniti. U jednom trenutku govori kako je famozna “Rupa u cipeli” bila prva stvar koju je komponovao. Posrećilo im se – bio je to prvi veliki hit koji su ispalili.
A onda su stvari počele da se odvijaju kao na filmu.
Savremeni “poslovni modeli” koje primenjuju diskografske kuće često na silu teraju muzičare da snimaju sve i svašta. Nickel Creek su staromodni – objavljuju retko, ali kvalitetne albume.
Evidentno je da bluegrass kao muzički žanr u poslednjih par decenija doživljava renesansu. U više tekstova smo pokušali da vam približimo ovu vrstu muzike koja od izvođaća traži vrhunski majstorluk. Fokus je bio na muzičarima koji za sobom imaju već velike i spektakularne karijere ili virtuozima na instrumentima kojima malo ko sme da izađe na crtu.
Vreme je da se upoznamo sa podmlatkom.
U potrazi za dobrim vestima koje će nam ogrejati srce i ulepšati živote, grupa Eels ima zanimljiv predlog.
Kada prvi put dođete u dodir sa muzikom grupe Eels, prvo što pomislite je da su oni još jedni od onih uvrnutih Britanaca koje ne možete da uhvatite ni za glavu ni za rep. U pitanju je ekscentrična, američka varijanta pop muzike koja se ne može jednostrano kategorizovati (danas je moderno da se kaže da je eklektična). To je nepredvidljiva mešavina rocka i elektronike i ima specifični šarm. Kao osobi koja ne voli da sluša predvidljiva rešenja, meni su oni vrlo interesantni. Jedini razlog zbog koga ih nisam do sada pominjao je bizaran – ne volim da se oslanjam na pomalo otupele uši da bih ukapirao o čemu izvođač prava, a Eels ne dozvoljavaju da se na internetu objavljuju tekstovi pesama.
Dobro došli u neobični svet Marka Olivera Everetta.
Kada je aktuelna produkcija tanka, nema nam druge nego da posegnemo u našu škrinju sa skrivenim blagom… Ovo što sledi nećete pronaći na Wikipediji i Allmusicu.
U svojoj knjizi Outlaw: Waylon, Willie, Kris, and the Renegades of Nashville, autor Michael Streissguth vrlo detaljno opisuje muzičku scenu u Nashvilleu na kraju šezdesetih i početkom sedamdesetih. U prestonici countryja su važila posebna, nepisana pravila o svemu što se vrtelo oko ove vrste muzike, a mladi i buntovni autori su muku mučili da se probiju iz anonimnosti. Waylon Jennings, Willie Nelson i Kris Kristofferson su bili uporni, kvalitetni autori koji su uspeli da promene rigidna pravila diskografske industrije toga vremena, a nešto kasnije postaće globalno popularni i priznati kao rodonačelnici “outlaw” pokreta koje će slaviti publika širom sveta.
Wayne Berry nije bio te sreće.
Postoji li neka granica koju kad pređete prestajete da budete rokerčina i da li je tu granicu moguće prelaziti svojevoljno?
Jak udarac u rame toliko me je iznenadio da mi zamalo nije ispala torba u koju sam trpao povrće za sutrašnji ručak. Na mah pomislih da sam se našao na pogrešnom mestu dok traje neki obračun na pijaci, a onda je zabrundao već pomalo zaboravljeni glas: “Gde si, rokerčino?”. Seljaci za okolnim tezgama su več počeli da znatiželjno pilje u mene jer podsećam na sve drugo samo ne na rokerčinu, a M. se kezio iz sve snage pokazujući svoje nove zube od par hiljada evra…
Suncetijebemžareno, šta me snađe. 
Zahvaljujući nekim dobrim ljudima na društvenim mrežama, skrenuta mi je pažnja na grupu koja bi mi verovatno promakla ispod radara. Ne bi došli sami do mene “prirodnim putem”, jer im se nije dalo da uspeju. A zaslužili su.
Poznajem mnogo ljudi koji su zavisni od društvenih mreža. Dominira Facebook, koji je idealna platforma za zgubidane – potrebno vam je mnogo vremena da makar ovlaš bacite oko na veliki broj bezveznih objava i reklama. No, i to se da srediti. Uz malo veštine i podešavanja boravak na Facebooku može da se svede na nekoliko minuta dnevno i čitanje samo onoga što vam se dopada. Recimo, neki od prijatelja znaju da posegnu za pesmama koje su mi davno izvetrile iz glave.
Pa makar bile i među omiljenima.
Da nije bilo P. Đ.-a ko zna da li bih se setio i nešto napisao o grupi Rialto. Njihova pesma, koju danas slušamo, spada u sam vrh onih za koje mislim da su blizu savršenstva.
No, da pođemo redom…
Muzičkih genijalaca nikada nije dosta. I pravo je uživanje ponovo ih otkrivati.
Garland Jeffreys je jedan od mnogobrojnih autora koji nikada nisu dobili dužnu pažnju od strane muzičkih medija i publike. O razlozima možemo samo da nagađamo. Možda je i on sam kriv za sve to, jer niko sem njega nije ponudio takav miks muzičkih uticaja (rock, reggae, soul, blues, latino) uvezan misaonom lirikom koja se bavila rasnim pitanjima i identitetom obojenog čoveka na ulicama New Yorka.
Jeffreysa je, zaista, teško svrstati u bilo koju muzičku kategoriju.
Uvek se obradujemo kada naletimo na “mali” album koji je prepun dobrih pesama. Propustili bismo ga kao i mnoge druge da ne beše našeg omiljenog iinternet radija.
Sa slušanjem radija sam započeo još u drugoj polovini šezdesetih. Nije bilo drugog načina da se čuje nova muzika, Radio Luxembourg je u našim glavama predstavljao nešto daleko i nedodirljivo, a od svega toga su ostale smo sentimentalne uspomene. I navika da stalno nešto zvrnda u pozadini bilo šta da radim. U međuvremenu, radio programi su se komercijalizovali, teško je naći stanicu koja emituje malo reklama, a mnogi su im, sa razvojem novih tehnologija, predviđali skori kraj.
Pokazalo se da je radio kao medij mnogo žilaviji no što se očekivalo – sa pojavom interneta promenio se samo način distribucije signala.
