Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Oni koji nas redovno prate primetili su da često pišem o muzičarima nesumnjivog talenta koji su, iz raznih razloga, neslavno prošli. Najčešće su promašivali mesto i vreme svog delovanja, a problemi sa diskografskim kućama i ljudima iz muzičkog biznisa su bili ono “ali, koje mladi udaju kvari”.
Terry Reid, a na pamet mi padaju još par njih, zeznuo je samog sebe. I to dvaput.
U svakom rock’n’roll bukvaru nalazi se pesma “Fire“, kao primer kako je The Crazy World of Arthur Brown, daleke 1968. godine, dobro prodrmao englesko poimanje rock muzike. Umesto laganih gitara, njom je dominirao teški zvuk Hammonda Vinceta Cranea i manijakalno pevanje samog Arthura Browna. Njihov album, uprkos mojoj poslovičnoj naklonosti ka psihodeliji, već je bio teži za varenje.
Na čemu li su bili tih godina? 
Posle iznenadne smrti Jima Morrisona, preostalim članovima The Doorsa je bilo potrebno malo vremena da se priberu. Iako su albumi koje su snimili bez Morrisona, Other Voices (1971) i Full Circle (1972), bili sasvim dobri, očajnički im je trebao novi pevač.
U nameri da nađu novoga frontmena, 1973. godine su spakovali kofere i krenuli u Englesku.
Jedan od prvih originalnih vinila koje sam nabavio bila je nemačka kompilacija ranih radova The Spencer Davis Group. Na dve ploče je stalo sve ono što je bilo značajno za njihov rani period u kome je ključnu ulogu imao ne sam Spencer, već maloletni Stevie Winwood.
Kada imaš malo vinila, kao što sam ih ja imao u to vreme, ne ostaje ti ništa nego da ih vrtiš do besvesti.
Tumaranje po portalima na kojima se okupljaju najzagiženiji kolekcionari najčešće je frustrirajuće – toliko je neverovatno koliko su oni spremni da izvade novca iz džepa za neku muzičku retkost, da se to graniči sa infaltinošću. Ima se, može se. 
Nama, sa jeftinim ulaznicama, ostaje samo da se čudimo i gledamo. Nisam baš toliki zagriženik da moram nešto da imam po svaku cenu.
Sa druge strane, takva mesta su dragocen izvor informacija o opskurnim i manje poznatim radovima koji, itekako, zaslužuju pažnju. Oko mi je zastalo na singlu koji je ponosni vlasnik nudio na prodaju za “tričavih” 400 dolara.
Jedna od najvećih muzičkih kampanja ove godine je bila oko novog albuma grupe Radiohead. Kada je u pitanju jedna od najvažnijih grupa današnjice, to se dalo i očekivati. Kako se priča o detaljima sa snimanja brižljivo krila, bilo je smešno čitati najave da će album A Moon Shaped Pool (2016) biti još jedno njihovo remek-delo. A da niko nije čuo ni jedan jedini ton sa njega.
Tresla se gora, rodio se miš.
The hillsides ring with “Free the people”
Or can I hear the echo from the days of ’39?
With trenches full of poets
The ragged army, fixin’ bayonets to fight the other line
Spanish bombs rock the province
I’m hearing music from another time
Ovo je pesma koja nas opominje.
Priča, otprilike, ide ovako: Dave, čovek koga nikada nisam video i koga, verovatno, nikada neću ni upoznati “uživo”, inače veliki ljubitelj engleskog folka i kolekcionar, prijavio mi je pre koju godinu da se domogao retkog box seta (na četiri diska) koji se bavi karijerom Davea Pegga…
Računam, u svojoj moravskoj pameti, kako je to još jedna od engleskih bizarnosti…
Pegg mi je poznat kao basista grupa Fairport Convetnion i Jethro Tull… Dovoljno da uđe u moj sopstveni Hall of Fame. 
Džez muzičari, a naročito pevači, ne posežu često za pesmaricom rok muzičara. I kada to urade, oslanjaju se lakši materijal. Paul Anka je, pre desetak godina, snimio album “Rock Swings” koji je podelio publiku i kritiku. Pesme koje je uključio u njega su šarolike i kreću se od repertoara Van Halena do Spandau Balleta. Čistunci su ga, očekivano, uglavnom popljuvali kao kičericu. Sve to zvuči, barem po meni, monumentalno.
Ali, danas pričamo o jednom ranijem eksperimentu te vrste.
O monumentalnosti ove izvedbe, čvrsto verujem, nema mesta za dilemu.
Lancelot Brown, poznatiji po svom nadimku Capability Brown je bio jedan od najvećih, ako ne i najveći engleski pejzažni arhitekta u XVIII veku. Dizajnirao je mnogo parkova za svoje bogate mušterije, a mnogi od njih su se održali do danas.
Šta je nekolicinu muzičara početkom sedamdesetih navelo da se svojoj grupi daju ime baš po ovom čoveku, nikada nećemo saznati.
Uostalom, i grupa Jethro Tull je dobila ime po čoveku koji se bavio sličnim poslom u XVII veku. 
