Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovo je pesma koja je nastala sasvim slučajno, a ima antologijsku vrednost. Što zbog poruke koja je važna, što zbog toga što otvara prvi, fenomenalni album Stephena Stillsa, što zbog ovog samog snimka…
Nije najkvalitetniji, ali dobro odslikava kako se nekada živelo i uživalo … I još uvek je uzbudljiv, kao da mu vreme ne može ništa. 
Pripremajući se da nešto napišem o novom albumu grupe Big Big Train, Cevka mi je zasvirala i ovu pesmu.
U prvom trenutku nisam ni obratio pažnju na nju jer sam je slušao nebrojeno puta. U drugom sam postao svestan da je pesma dobila i tekst. Bio je to dovoljan povod da istražim o čemu se, zapravo, radi.
Žetva žitarica se obavlja tokom jula. I danas je to veliki i zahtevan posao mada se, uz pomoć mašina, odvija mnogo lakše nego što je to nekada bilo. Vreme letnjih moba i rada od izlaska do zalaska sunca po najvećoj vrućini zauvek je prošlo.
Današnja deca nemaju pojma šta sve prethodi dok se stigne do finalnog proizvoda koji im se servira – hleba i raznih vrsta peciva koje vole da tamane.
O psihodeličnom roku se danas svašta piše. Mnogi mlađi autori skloni su da lupetaju svašta na tu temu, a da nisu iskusili ključnu stvar kada je ova vrsta muzike u pitanju – atmosferu u društvu u vreme kada se ta muzika svirala i stvarala.
Da malo objasnim stvari.
Kako me nova izdanja u poslednje vreme nisu preterano dojmila, morao sam da provetrim uši nekim staritetom. U takvim okolnostima nemam neku određenu ideju šta bih slušao – obično odem pred onaj deo police gde su naslagani diskovi iz prethodnih decenija, zažmurim i nesumice izvučem neki koji mi se nađe pod rukom.
Znam da ne mogu da promašim jer muzičkog đubreta se odmah ratosiljam. 
Kada neko u društvu pomene reč folklor, većina nas se naježi i ima negativan stav o onome što sledi posle. Zatrpani brojnim bljuvotinama koje svakodnevno srećemo u medijima kod nas se stvorio refleks koji odmah priziva sliku “umetnica” koje ne znaju ni suvislu rečenicu da sastave, raznih “ikona” turbo folka i svega ostalog što uz to ide.
Ali to nije tako. Ako se malo pozabavimo etimologijom reči folklor(e), onda dolazimo i do njenog pravog značenja.
U engleskom jeziku, a odatle ova reč vuče korene, folk znači narod, puk, a lore – znanje. Mi bismo, umesto toga, rekli da je u pitanju naše duhovno nasleđe koje, uostalom, ima svaki narod i podneblje.
U drugoj polovini šezdesetih San Francisko je za mnoge bio centar sveta. U tom gradu dešavalo sve ono što u drugima nije – postojala je jaka muzička scena, atmosfera je bila vrlo liberalna pa te niko nije pitao šta radiš i pričaš, “deca cveća” su bila prisutna na svakom koraku, život u raznim “komunama” je bio uobičajen, a razne “supstance” su se trošile u velikim količinama.
Tome nisu mogli da odole i poslovično uzdržani i kruti Englezi, a ova pesma to lepo ilustruje njihovu idealističku predstavu o tom gradu.
Plastic man got no brain,
Plastic man don’t feel no pain,
Plastic people look the same
Retko se dešava da sam autor ne voli pesmu koju je napisao.
Sva pokisla od ljetnjega pljuska
Niz lice se kotrljale kapi
Tanka suknja kukovima uska
Gladna kuja za kurjakom vapi
Oni koji redovno čitaju ova moja sočinjenija znaju da sam slab na storytellere. Džabe muzika ako nema priče…
Bilo je i takvih u državi u kojoj je većina od nas rođena, da ne idemo dalje…
A ovaj je potpuno zaboravljen. 
Čitajući najave novih albuma, umalo ne padoh sa stolice, fotelje, na-čemu-sam-već sedeo… Kada sam pogledao na šta bi ova kolaboracija trebalo da liči. 
Judy Collins je našla “novo pilence“, pa se promenila i njena optika na “taj mračni predmet žudnje”…
